Danas je Medjunarodni dan dečje knjige

Međunarodni dan dečje knjige obeležava se svake godine 2. aprila, na dan rođenja čuvenog danskog pisca za decu Hansa Kristijana Andersena. Tog dana se oglašavaju pisci, bibliotekari, nastavnici, izdavači i ljubitelji pisane reči, kako bi se podstakli ljubav prema čitanju i skrenuli pažnju na knjige za decu.

Upravo zbog toga, kao učitelj, pisac i izdavač knjiga za decu osećam potrebu da se obratim čitalačkoj javnosti

Nije ništa novo, ako kažem da kao društvo ne čitamo dovoljno, a naš odnos prema knjizi je poslednjih godina pogoršan pojavom pametnih uređaja i društvenih medija. Brojni su razlozi zbog kojih deca sve manje čitaju knjige. Pored pomenutih, razloge svakako treba tražiti svuda oko nas, od porodice do društva u kojem živimo, a pitanja je mnogo…

Koliko često roditelji čitaju knjige deci pred spavanje? Mogu li deca na primeru članova porodice shvatiti da knjiga zauzima važno mesto u njihovom životu? Koliko mališani u vrtićima imaju kontakt sa slikovnicama koje su veoma važne za razvoj ljubavi prema knjizi i čitanju? Da li u programima nastave srpskog jezika za mlađe razrede osnovne škole ima dovoljno časova na kojima se učitelji bave početnim čitanjem? Koliko izbor knjiga obavezne domaće lektire može kod dece podstaći želju da čitaju i šire svoja znanja? Da li pisci, urednici, izdavači, nastavnici, bibliotekari približavaju deci knjige, koje su adekvatne njihovom uzrastu i čitalačkim sposobnostima? Koliko mediji putem svojih programa doprinose popularizaciji čitanja kod dece?

Svako postavljeno pitanje može biti na neki način i ozbiljna tema kojom bi trebalo da se pozabave svi koji su uključeni u proces obrazovanja i vaspitanja dece, ali pre svega sama država i njena ministarstva kulture i informisanja, obrazovanja, finansija i dr.

Pomenuću samo neke probleme sa kojima se domaći izdavači knjiga za decu suočavaju.

„Pčelica” i „Kreativni centar” godinama učestvuju na Međunarodnom sajmu knjiga za decu u Bolonji i na toj manifestaciji ne predstavljaju samo sebe, već srpske pisce, ilustratore, prevodioce koji su u velikom procentu zastupljeni u srpskom izdavaštvu za decu. Srbija nema nacionalni štand u Bolonji, a izdavači nemaju nikakvu pomoć ni podršku države i pitanje je vremena koliko će još moći da pariraju ostalim svetskim izdavačima kojima su troškovi izlaganja znatno manji u odnosu na ekonomsku moć država koje predstavljaju.

Godišnji otkupi knjiga za biblioteke su poseban problem. Za razliku od npr. Hrvatske i Slovenije, znatno manje sredstava se ulaže u obnovu bibliotečkih fondova, tako da mnoge biblioteke ostanu uskraćene za knjige iz oblasti književnosti za decu. Za pohvalu je Ministarstvo prosvete, koje poslednjih godina organizuje nabavku knjiga za školske biblioteke, ali se uglavnom popunjavaju fondovi lektirskih izdanja i sredstva su nedovoljna za nabavku knjiga savremene književnosti za decu i dela popularne nauke za mlade.

Ne postoje domaći konkursi za dodelu sredstava za objavljivanje i prevođenje knjiga savremenih pisaca za decu, tako da se izdavači oslanjaju na određene inostrane grantove kako bi uspeli da objave bar pojedina izdanja popularnih pisaca za decu iz inostranstva.

Umesto da televizijski kanali imaju posebne programe za decu u kojima predstavljaju i popularišu dečje pisce, ilustratore, aktivnosti škola i biblioteka, uspešne učenike, oni su preplavljeni rijaliti programima i političkim emisijama.

I odakle god da pođemo, vraćamo se porodici u kojoj se razvija ljubav prema knjizi i koja bi trebalo da deci obezbedi knjige i omogući da zavole čitanje.

Posebno želim da istaknem finansijske mogućnosti porodice kao jedan od značajnih uzroka krize čitanja. Problem krize čitanja nije prisutan samo kod nas, baš kao ni finansijski problemi roditelja.

U najnovijem izveštaju Nacionalnog fonda za pismenost u Engleskoj naglašava se da je nedostatak knjiga kod kuće posledica rasta troškova života i čak 87% roditelja imaju manje raspoloživih sredstava za kupovinu knjiga za decu nego ranije.

Džonatan Daglas, izvršni direktor Nacionalnog fonda za pismenost upozorava da takvo stanje može imati zabrinjavajuće posledice po budućnost dece, jer je čitanje temeljna veština koja predstavlja osnovu za sva kasnija učenja i bez knjige će deci biti uskraćeni ključevi kojima otvaraju vrata obrazovanja.

Američka rediteljka Dženi Mekenzi u novom dokumentarnom filmu „Pravo na čitanje” iznosi šokantan podatak da samo trećina američkih učenika uzrasta 9–10 godina dovoljno dobro čita da može da se kvalifikuje na njihovom Nacionalnom ispitu procene obrazovnog napretka. Rezultati pomenutog ispita iz 2022. godine jasno ukazuju na socijalne razlike u pismenosti, a to su već ozbiljna pitanja socijalne pravde našeg vremena.

Šta tek reći o novim izveštajima iz Južne Afrike, koji iznose podatak da više od 40% dece nema kontakt sa knjigama, a samo 2% dečjih knjiga se objavljuje na lokalnim afričkim jezicima, jer ne postoje finansijske mogućnosti ni za objavljivanje, a ni za kupovinu knjiga.

O Ukrajini i zemljama u kojima se izvode ratna dejstva uvredljivo je i pisati na ovu temu, dok deca stradaju i porodice se bore za preživljavanje.

Kod nas ne postoje ozbiljna istraživanja o uticajima životnih troškova na krizu čitanja kod dece. Postoji problem tumačenja finansijskih mogućnosti prosečne srpske porodice, jer se stalno potencira na povećanju plata i smanjenoj nezaposlenosti, a mnogi roditelji su u sve težoj situaciji i ne mogu da obezbede osnovne namirnice za život, a kamoli knjigu za decu.

U Srbiji je knjiga za decu skupa u odnosu na primanja roditelja. Problem je u tome što je na svetskom tržištu u poslednje dve godine došlo do velikih skokova cene papira, a samim tim i troškova štampe, a tiraži knjiga za decu su kod nas, proporcionalno broju stanovnika, mali i jedva prihvatljivi štamparima da zagreju mašine, tako da je izdavaštvo za decu u ozbiljnim problemima. Kada na te podatke dodamo i već pomenute probleme krize čitanja, dolazimo do sumorne slike stanja dečje knjige u Srbiji.

Ovoj slici doprinose i oni, koji ne žele da priznaju istinu, ili je prikrivaju zbog sopstvenih zabluda, sujete ili interesa, umesto da se suoče sa problemima i pomognu da se oni rešavaju. Ne verujte onima koji kažu da knjiga živi isto kao pre, ali ni onima koji kažu da je knjiga mrtva. Knjiga je ranjena, potrebna joj je pomoć, ne samo zbog nje kao takve, nego zbog nas i naše dece.

Kao zdrave grane ranjenog stabla knjige, još vidim hrabre pojedince, entuzijaste među piscima za decu, ilustratorima, vaspitačima, učiteljima, nastavnicima, bibliotekarima, koji ulažu ogromne napore da bi deci približili knjigu.

I na kraju, svaki roditelj u Srbiji koji kupi knjigu svom detetu, uz sopstvena odricanja osnovnih životnih potreba, heroj je ovog vremena poremećenih vrednosti, jer još uvek ima svest o važnosti knjige i nadu u bolju budućnost svoje dece.

Frederik Daglas, američki aktivista devetnaestog veka koji je preživeo ropstvo i sve socijalne nepravde tog vremena nije uzalud rekao: „Kada jednom naučite da čitate, bićete zauvek slobodni”.

Pomozimo deci da uz knjigu postanu i ostanu slobodna.

Autor: Goran Marković, vlasnik Izdavačke kuće Pčelica