„Врућа” гостовања за чачанске кошаркашке клубове

Када се говори о чачанској кошарци обевезно се сећамо драматичних утакмица са клубовима из великих градова бивше Југославије. Чачак је на тај начин демонстрирао да је израстао у солодан урбани центар, макар када је у питању спорт.

Али то су била искуства играња у Првој југословенској кошаркашкој лиги која је деценијама била међу најквалитетнијим у целој Европи. Сасвим је било другачије када се играло у нижеразредним такмичењима, не само због амбијента, већ и регуларности мечева.

Једно од најтежих гостовања за чачанске и све друге клубове у Јужној групи српске лиге, а то је такмичење у коме су годинама играли „Борац” и Железничар”, била је Пећ. Али не зато што је то био град на Космету на коме је и за време социјалистичке Југославије било пуно међунационалних тензија, већ због отворене крађе записничара, мериоца времена, делегата и судија („удружена завера” уз подршку публике). Све је било изнад међунационалних подела, а притисак домаћих навијача се подразумевао.

Играње у таквој кошаркашкој лиги у време потпуног аматеризма подразумевао је велику љубав према спорту. Није било новчане накнаде, нити занемаривања школских и професионалних обавеза. Једино су путовања била бесплатна, али неудобна и до Пећи је понекад требало да се путује чак 15 сати, а утакмице би се често организовале одмах по силаску са воза.

А тада нису одлучивали само спортски квалитети. Кошаркашки терен у Пећи, као и цело Косово уосталом, деценијама били су кошаркашки „Дивљи запад’, шпростиор у коме се годинама „мувало” са резултатима.

Било је то време када се време мерило ручно, што је домаћем клубу омогућавало да у свакој утакмици рачуна на предност. То је уосталом користио сваки тим на свом терену укључујући и чачанске клубове.

Међутим на Космету су ишли много даље, тако да су записничари често били „шести играч” домаћег тима. На крају сваке утакмице рачунају се само они кошеви који су унети у званични записник, тако је извесни Пазаркић из Пећи редовно за свој тим уписивао непостојеће поене. Ако би поред домаћег записничара и делегат био из Пећи (што је био чест случај), а на меч дође само један судија (и то се дешавало), на крају сву потписивали Пазаркићев записник и утакмицу би добио домаћи тим.

Потом би сасвим природно уследиле жалбе на потпуно нерегуларну утакмицу, такав „случај” би се потом дуго „развлачио” на кошаркашким форумима, да би се на крају заказиваила нова утакмиоца. Али за све је требало упорности, што Чачанима никада није недостајало када је у питању била коашрка, што са неким другим клубовима из других градова није био случај.

Али нису само записничари и мериоци времена помагали косметдксим кошаркашким клубовима да победе на домаћем терену. У Пећи су и локални милиционери умели „случајно” да се наслоне на кошаркашку конструкцију, и да је наизглед „ненамерно” љуљају док противнички играчи изводе слободна бацања.

Дешавало се да и поред свих напора намештање резултата за домаћи тим није могло да се убедљиво изведе током саме утакмице, што записничарима нија сметало да на крају забележе низ непостојећих поена за свој клуб. Једне године „Борац” је у Пећи према званичном семафору победио са тесном разликом. Потом је уследила радост чачнских кошаркаша у свлачионици, све док им тренер Александар Стефановић није саопштио да је утакмица завршена нерешено и да морају да се играју продужеци.

Слично је било и са „Желом” који је јула 1955. победио у Пећи домаћу „Будућност” са 30:27, али је домаћи записничар додао пет поена свом клубу и утакмица је званично регистровано резултатом 32:30 за тим из Пећи. Потом су уследиле жалбе, али све је било непријатно и заморно.

Одлазак на гостовање у Пећи није било пријатно, па се дешавало да „Борац” отпутује само са шест или седам играча који би путовали целу ноћ. Затим се дешавало да играју по ветру и киши, против домаће публике и на акрају сасвим „регуларно” изгубе меч од домаћина коме записничарни нису морали да помажу.

Када је „Борац” 1966. године постао „стабилан” прволигаш регуларност мечева није била упитна као у нижеразреднбим такмичењима. „Домаћинско” суђење, пристисци домаће публике и пристрасност у корист великих клубова највероватније никада неће нестати, али су зато сви поени који су уписивани заиста и постојали, а записничари нису могли да буду „најбољи стрелци” за домаћи тим.

Аутор: др Милош Тимотијевић, историчар