Искривљавање стварности – некад и сад

Основни задатак медија под контролом режима деведесетих била је изградња националног јединства и сагласности о обнови земље и супротстављању западном, корумпираном свету, док узроци кризе нису добијали простор у државним медијима – овај задатак се за медије наклоњене власти није променио

У данима када настаје овај текст обележава се 24 године од убиства Славка Ћурувије, стравичног догађаја за који, до данас, нема правоснажне пресуде. Уочи атентата, марта 1999. године, убијени уредник и власник Дневног телеграфа и Европљанина био је предмет злослутног, отворено непријатељског текста Политике Експрес, накнадно прочитаног и у ударној информативној емисији Радио-телевизије Србије – у њему је Ћурувија означен као издајник, заговорник „новог светског поретка“ и тезе да су „Срби искључиви кривци“ за распад Југославије и ратна разарања. Скоро четврт века касније, неки други новинари у Србији предмет су неке друге медијске кампање која је своје место добила у програму једне од најгледанијих телевизија у Србији, а финални испис непотписаног спота гласи – „И даље су на слободи“. Да ли је ова методолошка доследност у медијском обрачуну са неистомишљеницима индикатор да се Србија, од деведесетих наовамо, није много померила напред? Шта се (да ли се?) и колико променило, када су медији у питању, у протеклих тридесетак година? Ако бисмо се фокусирали на квалитет продукције, обиље канала, техничко-технолошке могућности, доступност вишеструких извора информација (бар у онлајн простору), рекло би се – много тога – али, када се анализирају последице и резултати медијског рада на грађане, јавност и демократизацију и унапређење целог друштва, испоставиће се – не много, напротив.

Основна, можда и кључна, стратегија присвајања и очувања власти, којој је деведесетих година прошлог века прибегавао режим у Србији, било је контролисање медија односно изградња власничко-уређивачког монопола над најзначајнијим, најутицајнијим медијским кућама тог доба. Суочен са настанком и јачањем партијског плурализма, режим Слободана Милошевића прибегавао је контролисању (не)видљивости, али и изградњи читавог (негативног, прозападног, антисрпског…) имиџа српске опозиције кроз најгледаније и најдоступније медијске канале. Током година, интензитет контроле над медијима је растао, а њихова улога се своди на улогу промотера владајуће, страначке политике. Оно што није могло бити контролисано или преузето, било је угашено или спутавано онемогућавањем развоја и дистрибуције садржаја, ометањима сигнала и отежавањем стицања прихода из комерцијалних извора. Звучи познато, зар не?

Радикализована политичка сцена, и деведесетих, као и данас, била је оштро подељена на прорежимске и „оне друге“ („слободне“, „независне“, објективне, професионалне…) медије. И док највећи број медија склоних некритичком односу према владајућим структурама ужива различите бенефиције које такво уређивачко, а заправо политичко опредељење подразумева, домет и утицај, па и могућности за опстанак медија који у својим програмима преиспитују доминантну политику значајно је сужен, скоро фатално лимитиран, до границе опстанка. Стварности које креирају ове две групе медија различите су, скоро потпуно супротне.

Разлике се огледају како у третирању најкрупнијих политичких догађаја кроз која српско друштво пролази, тако и у другачијем извештавању (или, много чешће, потпуном изостанку извештавања) о бројним другим темама које оптерећују грађане и државу. Тако се може констатовати да данас имамо метастазу стратегије зачете деведесетих, која је заснована не толико на супротстављању и оспоравању, већ на игнорисању и потпуном искључивању другачијег мишљења из медијске комуникације. Не чуди стога што исти догађај, у зависности од медијског канала, може имати сасвим различите узроке, последице, ток, односно што публика ових двеју различитих медијских стварности заправо не може да комуницира јер – не располаже истим, чак ни сличним информацијама о истим дешавањима.

Тако је било деведесетих, тако је и данас.

Занимљиво је да се и данас, баш као и у последњој деценији 20. века, у извештавању ове две групе медија може идентификовати скоро апсолутно размимоилажење у мапирању узрока највећег броја кључних проблема – док за прорежимске медије срж и основу свих актуелних националних потешкоћа чине спољни притисак, војни и политички конфликт и неразумевање између Запада и српске државе, друга група медија као централни узрок друштвеног конфликта идентификује унутрашњи политички сукоб, односно потпуно заробљавање, обесмишљавање и инструментализацију институција од стране власти. Основни задатак медија под контролом режима деведесетих била је изградња националног јединства и сагласности о обнови земље и супротстављању западном, корумпираном свету, док узроци кризе нису добијали простор у државним медијима – анализа кључних порука и садржаја најгледанијих медија данас показује да се овај задатак, за медије наклоњене власти, није променио.

Препознавање значаја контроле и дисциплиновања медија, са циљем освајања и одржања на власти, процес је који континуирано траје протеклих 30 година, што је резултирало медијском сликом у којој, бар када су најгледанији и најутицајнији медији у питању, нема много места за професионални морал, знања и вештине очекиване у демократским системима јавног информисања (сваки трећи грађанин има поверења у РТС (37%), а сваки четврти у Пинк (25%) или Прву (23%). У Happy телевизију има поверења 16% грађана – према истраживању Црте, фебруар 2023). Иако се Србија може похвалити солидним, са европским стандардима усклађеним медијским законима, њихова примена у пракси остаје препуштена одговорности и етичности појединих уредника и новинара, појединих медија, уз скоро потпуни изостанак интервенција и контроле регулаторног, формално независног, тела за електронске медије. Другим речима, иако данас, за разлику од деведесетих, имамо добре законе, њихов утицај на тржиште је парцијалан, а ефекат на квалитет и разноврсност садржаја недовољан и незадовољавајући.

Када је након петооктобарских промена поново покренута НУНС-ова публикација „Досије о репресији“, у једном од њених издања је, између осталог, забележен и извод из оцене Суда части рада „режимских“ медија, посебно РТС-а:
„Ти медији су пропагандне полуге странака и кругова на власти и у потпуности следе обрасце пропаганде – искривљују и прећуткују важне информације, манипулишу информацијама, што је често једнако лажи, шире националну и верску мржњу и нетрпељивост, као и нетрпељивост према сваком другачијем уверењу и критичком ставу према потезима власти.“ Ове исте реченице могле би комотно бити написане и данас, само би списак медија на које би се оне односиле – од штампаних до електронских и онлајн – нажалост, био знатно дужи.

Ана Мартиноли, професорка на Факултету драмских уметности и продуценткиња