Историја чачанске кошарке: Професор Александар Николић и Чачак

Пуно је тога речено и написано о професору Александру Николићу, укључујући и његов боравак у Чачку, али када је у питању таква личност никада није превише ако се одређене информације понове у неком новом контексту. Наиме, Александар Николић је поред Боре Станковића, Небојше Поповића и Радомира Шапера један од очева југословенске и српске кошарке.

Николићи су пореклом из Брчког и били су веома богата породица. Александров отац Ђорђе бавио се трговином, поседовао је велика имања, банку и хотел у Брчком. Син му се сасвим случајно родио у Сарајеву 28. октобра 1924, када је његова трудна супруга Криста боравила код сестре. Основну школу завршио је у родном Брчком, где је са шест година почео да игра тенис, касније је учио и француски језик који је веома добро говорио.

Рано је остао без оца, да би 1936. прешао у Београд и уписао елитну Гимназију „Краљ Александар Карађорђевић” која је имала и интернат,  где се и упознао са кошарком. Била је то заслуга професора Милана Вукотића на кога је снажан утисак оставио кошаркашки турнир на Олимпијади у Берлину 1936, када су Американци освојили златну медаљу и демонстрирали динамичну и занимљиву игру. Николић је због рата средњу школу завршио 1943, а кошарка је већ тада постала важан сегмент његовог живота. Иначе, данас се у згради некадашње Гимназије „Краљ Александар Карађорђевић” налази Архив Југославије.

Када су усташе успоставили своју власт у Босни и Брчком мајка Криста је само захваљујући давању свог накита спасила себи живот и пребегла у Србију. После рата вратила се у Брчко у коме је од предратног богатства остала само кућа.  

Стицајем околности кошарка је у Србији управо за време окупације доживела велику експанзију, а један од активних играча био је и Александар Николић. Наступао је за „Обилић”, био је један од бољих играча, упркос висини од свега 172 центиметра. Као и сви други трпео је тешку окупацију, али није се активно укључивао у политичке покрете своје епохе. Међутим, Николић је потицао из богате грађанске породице и никако није баштинио левичарска убеђења. У време слома немачке окупације у јесен 1944. придружио се ЈВуО генерала Михаиловића и са његовом војском повлачио до Вишеграда, одакле се враћа у Београд у коме су партизани успоставили своју власт.

Било је то време отвореног револуционарног екстремизма у Србији и Југославији, када су комунисти према својим идеолошко-политичким противницима спроводили оштре репресивне мере. Између осталих стрељали су Василија Станковића, оца Боре Станковића који је и сам једно време провео у затвору. Александар Николић није трпео последице због своје одлуке да се придружи ЈВуО, мада је касније тај податак крио и о томе није јавно говорио.

Заправо, већ тада су за њега образовање и кошарка били приоритети. Најпре је уписао медицину (студирао је са Миљубом Болом Денићем, „оцем” чачанске кошарке), али се брзо пребацио на права, потом на ДИФ (Државни институт за фискултуру, данас Факултет за физичку културу) где је касније постао и професор што му је и донело и надимак.

Са време студија и служења војске није прекидао играње кошарке. Са тимом ЈНА био је првак Југославије 1945. године. Те сезоне такмичење је организовано између републичких репрезентација и екипе ЈНА. Николић је као војник играо за тим ЈНА, а не Србију, и имао је бољи статус од осталих војника јер је једно време био део КНОЈ-а (Корпус народне одбране Југославије – унутрашња војска Титовог режима).

Већ следеће 1946. године првенство играју клубови, а Ацо Николић је 1946. наступао за београдски „Металац” (будући ОКК „Београд”). Најпре је као војник морао да игра за „Партизан”, да би 1947. прешао у „Црвену звезду” са којом је као играч освојио три титуле (1947, 1948, 1949). Једно кратко време провео је у београдском „Железничару”, у БСК прелази 1951. и остаје две сезоне. Играо је на позицији крила, био је вешт са лоптом, али није запамћен као велики играч.

За репрезентацију Југославије одиграо је према званичној статистици 10 мечева и постигао 37 поена. Занимљиво је да је управо Александар Николић дао прве поене у првој утакмици за послератну репрезентацију Југославије на Првенству Балкана у Букурешту 1946. у мечу против Румуније који смо изгубили (27:30). Од репрезентације се опростио 1950. на квалификационом турниру у Ници за светско првенство у Аргентини исте године.

Већ 1948. Николић је био демонстратор на ДИФ-у, а од 1949. тренер женске репрезентације Југославије, што је убрзало одлуку да престане са активним играњем. На све је утицала и женидба са Ксенијом Дојчиновић1950, ћерком проте из Брчког, са којом је добио ћерке Дубравку и Марину.

На почетак тренерског рада Александра Николића одлучујуће је утицао Небојша Поповић који је 1951. одбио понуду из ЦК КПЈ да води репрезентацију Југославије, па је за тај посао предложио Николића. За кошаркашку јавност Београда именовање новог селектора било је велико изненађење, јер је владало уверење да искључиво добри играчи могу бити успешни тренери, а Николић је имао само осредњу играчку каријеру.

Једини услов за Николића био је да заврши ДИФ, што је и учинио 1957, потом одмах постао асистент, после шест година и доцент. Никад није докторирао. У дугом временском периоду (1951-1965) био тренер репрезентације Југославије, од које је постепеним и упорним радом са више генерација играча створио тим светске класе. Југославија је 1959. на Медитеранским играма освојила своју прву медаљу и то златну, затим прву сребрну медаљу на Европском првенству 1961, што је поновљено 1965, а у међувремену је 1963. освојена и „европска” бронзана медаља, исте године када је репрезентација на Светском првенству освојила сребрну медаљу.

Александар Николић се увек ослањао на проверене играче, није одмах пружао шансу младима и није се бавио менаџерским пословима што је за репрезентацију успешно обављао Бора Станковић. На његов рад значајно је утицао петомесечни студијски боравак у САД 1963. године. Филозофија Николићеве игре базирала се на одличној одбрани, а код играча је увек развијао опрез према противнику.

Радио је у време аматеризма. Првих 10 година репрезентацију је водио као волонтер, а за успехе је добио једну уметничку слику и један транзистор. Са супругом Ксенијом и две ћерке 12 година живео је у Косовској улици у Београду, у петособном стану који је делио са још две породице.

На клупском нивоу најпре је тренирао ОКК „Београд” (1952), потом „Партизан” (1959-161), да би 1963. са ОКК „Београдом” освоји прву титулу Југославије. Од 1965. престаје да буде тренер репрезентације Југославије, узима неплаћено одсутство са факултета и постаје тренет италијанске екипе „Петрарка” из Падове (1965-1967). Највеће успехе имао је са екипом „Ињиса” из Варезеа (1969-1973) која је са њим постала најјачи тим у Европи (три пута прваци Европе, три пута прваци Италије, два пута освајачи Интерконтиненталног купа и три пута освајачи Купа Италије). Стицајем околности управо 1973. Александар Николић се са својим „Ињисом” играо у европском Купу „Радивоја Кораћа” против чачанског „Борца”.

Потом је једну сезону водио „Црвену звезду”, са којом је освојио Куп победника купова, што је највећи успех овог клуба. Затим поново одлази у Италију где тренира „Фортитудо” из Болоње (1974-1976), после чега се враћа у репрезентацију Југославије са којом у Лијежу 1977. осваја Европско, а 1978. у Манили Светско првенство. Био је то врхунац успеха репрезентације Југославије који се у таквом капацитету никада више није поновио. Иначе, Александар Николић је 1966. и 1976. проглашен на најбољег тренера у Европи.

Управо у том тренутку Александар Николић је одлучио да прихвати понуду Чачана и постене тренер „Борца”. Било је то огромно изненађење за кошаркашку јавност целе Југославије и Европе, јер је Николић могао да оде у било који европски тим. Најзаслужнији за долазак Николића у Чачак био је др Драган Бошковић, тадашњи председник КК „Борац”. Први састанак уговорен је у Београду преко Минде Јовановића, родом из Заблаћа код Чачка, одличног пријатеља Александра Николића који је тада имао 54 године. Бошковић му је директно и јасно, како то Чачани умеју да ураде, понудио да тренира „Борац” што је професор и прихватио.

Славни тренер није тражио никакве посебне услове за свој долазак у Чачак, већ уобичајену плату. Једина погодност били су аутомобил и возач који су професора довозили и враћали у Београд и плаћена хотелска соба у чачанском „Хотелу Београд” коју је повремено користио. Суштински, за Николића је долазаку Чачак био изазов, јер је желео да на лицу места види и осети каква је то варош која је дала толико добрих кошаркаша. Занимао га је менталитет и победничка психологија људи из Чачка. Званично први тренер тима био је Слободан Цоња Копривица, а саветник професор Николић, мада је он заправо водио екипу и вишеструко позитивно утицао на организацију целог клуба.

Захваљујући Николићу у „Борац” је као помоћни тренер доведен Ратко Јоксић, тим је побољшао игру и заузео пето место у југословенском првенсту 1978/1979. што је Чачанима омогућило да играју европски Куп „Радивоја Кораћа” у коме су имали пет победа. Савладана су сва четири тима са којима су играли: белгијски „Флерис“ оба пута, „Антонини“ из Сијене, затим израелски „Хапоел“ и француски „АСПО“ из Тура. Само због слабије кош разлике нису стигли до полуфинала. У Kупу Југославије „Борац“ је изгубио у полуфиналу од „Босне” у гостима у сарајевској Скендерији, од тима који ће те године бити и првак и освајач Купа Југославије, а претходне године су освојили шампионат Европе.

Чачански тим није имао велики број квалитетних играча као већи клубови Југославије. Из екипе је још 1978. отишао Радмило Мишовић, нешто раније и Машко Пурић, тако да су „Борац” наступали Мирко Дробњак, Драган Арсић, Обрад Сајо Шаранчић, Мићко Урошевић, Милан Гари Курћубић, потом Владе Андројић који је дошао из „Жела”, Дејан Томић који је дошао из Параћина, Рајко Маравић који је прешао из сарајевског „Железничара”, док су међу омладинцима најбољи били Жељко Обрадовић и Марко Иваановић који су 1979. са „Борцем” постали и прваци државе у својој конкуренцији.

Спорт увек доноси непредвиђену динамику, па и флуктацију играча. Одлазак Мирка Дробњака у „Железничар”, проблем са доласком Деспотовића из Краљева и време неопходно за адаптацију Горана Грбовића који је стигао из Крушевца, затим повреде Томића, Шаранчића, Урошевића и Јојића, нису „радили” за тим „Борца”.

Играње у три такмичења 1979/1980. било је претешко за Чачане, тако да су и поред солидних игара за свој квалитет у европском Купу „Радивоја Кораћа” и  југословенском купу, у домаћем првенству играли променљиво и на крају стицајем спортских преокрета испали из лиге. Био је то и велики неуспех професора Николића који се априла 1980. тихо повукао из Чачка у коме је провео скоро две године.

Док је боравио у Чачку најчешће се седео у башти клупског ресторана „Бункер” поред Западне Мораве, одмарао уз реку, испијао капућино и педантно слагао пикавце цигарета „Мурати”, како се то га сећа клупски лекар др Зоран Антоновић. Колико је познато, Александар Николић никада се више није појавио у Чачку у коме су га упамтили по господству, елеганцији и радној етици.

После Чачка Николић поново одлази у Италију, где у следеће четири године тренира клубове из Болоње, Венеције, Пезара и Удина. Потом је званично завршио тренерску каријеру, а 1980. пензионисао се и на Факултету физичке културе.

Касније је био саветник Божидару Маљковићу док је водио сплитску „Југопластику” која је три пута била европски шампион. За Чачане је важно и то што је Александар Николић на позив Драгана Кићановића био и саветник Жељку Обрадовићу у сезони 1991/1992. када је са „Партизаном” постао првак Европе.

Александар Николић је одлично је познавао кошарку и уживао огромно поштовање играча које је тренирао о којима је бринуо на много начина. Није бежао ни од дружења укључујући и играње карата. Најчешће преферанса, али никада у паре. Био је велики хазардер у картању, за разлику од кошарке. Волео је и шах, дружење, кафане и често је певао у друштву. Никада није користио алкохол, али је много пушио, и умео је да од пикаваца у пепељари прави „тим” и показује „шеме” за утакмице.

Имао је огромно стрпљење и енциклопедијско знање о снажно утицао на многе генерације југословенских тренера. Уврштен је у Нејсмитову кућу славних у Спрингфилду 1998, потом постхумно у ФИБА Кућу славних 2007. године. Добио је и Орден ФИБА (1995) за заслуге у кошарци.

Преминуо је у Београду 12. марта 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Ни после смрти није заборављен. Од 2001. кошаркашки камп за децу на Златибору носи име „Александар Николић”. Тренер Божидар Маљковић покренуо је 2007. иницијативу да кошаркашка дворана „Пионир” у Београду добије име по Александру Николићу, што је 23. фебруара 2016. коначно и реализовано. Од тада овај спортски објекат носи има „Хала Александар Николић”.

Чачак ни пре ни после Александра Николића никада није имао тако квалитетног тренера, после чијег одласка ни чачански клубови нису поновили успехе из „златних” седамдесетих година.

Аутор: др Милош Тимотијевић, историчар