Potresan tekst majke devojčice iz „Ribnikara“

Ne razumemo se od prvog dana. Od 03. maja. Nismo bili ni u stanju da se razumemo. Nismo razumeli ni stanje. A imali smo mnoga stanja do sada. Stanje pandemije, vanredno stanje, ratno stanje… Svako je bilo zbunjujuće i zastrašujuće. Ovo stanje nismo nikada imali, za njega nemamo naziv. Ne želim ni da ga osmislimo.

Piše: Jovanka Mavrenović

Prošlo je trideset dana.

I dalje smo u stanju. Ono menja svoj oblik, eskalira, bukti kao vatra pod jakim udarima vetra i širi se mahnitom brzinom, uništavajući svaki deo ljudskosti u nama.

Nazivamo sebe ljudima jer nas krase jedinstvene osobine – inteligencija, ljubav, razumevanje, empatija, vaspitanje, pristojnost – ljudskost. Imali smo je i velikodušno je pokazivali u svim stanjima.

Do sad.

Polaganje-cveća-i-paljenje-sveća-kod-OŠ-Vladislav-Ribnikar-Foto-Srđan-Ilić

Ne razumemo se od prvog dana. Empatija se, ruku pod ruku sa inteligencijom, izgubila u sredu, sedam dana kasnije. Ljubav je, leteći preko novinskih letaka, prešla onu tanku liniju i prebegla na drugu stranu. Neprijateljsku. Za (ne)vaspitanje smo uvek mogli da nađemo opravdanje u loše obavljenom roditeljskom poslu.

Uzdala sam se makar u pristojnost.

Onu poslednju kariku koja bi mogla da sačuva trunku naše ljudskosti.

Kakva greška! Moja.

Kakav poraz! Naš.

Postali smo zveri. Izgubili smo poslednju osobinu ljudskosti. Nismo više pristojni ni u pogledu. Oči su nam hladne, jezik željan da poseče svaku iole dobronamernu misao, a postupci dobro osmišljeni i vođeni mržnjom da što jače povrede.

Kao da nismo u istom stanju.

Olako se latimo plastičnih tastatura i sakrivajući svoje ime, osiljeni jer ne moramo pokazati ni lice, pokažemo iskonsku vulgarnost i nepristojnost. I, što je najgore, osetimo zadovoljstvo.

Uspeli smo da za nepunih trideset dana zgazimo mukotrpan milenijumski trud predaka koji su nam utrli put ka civilizaciji. Uspeli smo da, gladni hedonizma, okrenemo glavu od tuđeg bola. Uspeli smo da iskezimo zube na pomisao drugačijeg mišljenja. Uspeli smo da pokažemo i najdražima, najmlađima kako se to radi.

I mislimo da smo uspeli. Jesmo.

Uspeli smo da ne uspemo.

Ostala je možda još samo nada da ćemo nakon četrdeset biblijskih dana, osetiti stid. Užasan, razarajući stid zbog svega učinjenog i neučinjenog. Izgovorenog i prećutanog.

Tada možda, samo možda, dobijemo šansu da ponovo zakoračimo ka ljudskosti.

I ako mogu da predložim, a da me ne sačekaju gladne čeljusti iz vatre, mogli bismo da krenemo od osnovne pristojnosti.