У сусрет Зицеру: Kошарка – постанак

Ко је највећи? Јокић, Дивац, Дражен, Новицки или неко пети? Најбољи или најуспешнији? Шекспировска питања сензационалистичког модерног света масовних медија у комбинацији са развојем технологије обраде података, аналитике и статистике – стварају хајп међу љубитељима кошарке, а он постаје још сложенији када рогове мишљења укрсте културе и друштва која кошарку „имају у малом прсту“. Небојша Поповић, „Профа“ Аца Николић, Кићан, Жеравица, Маљковић, Ћосић, Жоц, Дражен, Кукоч, Сале Ђорђевић и армија великих играча и тренера на југословенско/српском небу, па Боле Денић, Александар Стефановић, Радмило Мишовић, Шљиво, Прево Вучићевић, Мирко Дробњак, Цоња Копривица, Машко Пурић, Арсић, Мире Радошевић, Јоровић, Милисављевић Зец, Малина на локалном „чачанском небу“ – то је као када покушавамо да објаснимо путовање кроз време. За тако развијену свест о кошарци, проткану успесима и великанима, свако ко се дохвати ове теме има проблем са расуђивањем и компликованим матриксом детаља и тумачења. Свака генерација има свог хероја, свог најбољег, свог највећег, свако време има некога кога замишљамо када смо на линији 6,25/6,75/7,25м.

За високо софистицирана „кошаркашка“ друштва овакве и сличне дебате проистичу из знања и дубоког познавања природе и историје игре под обручима. Кошарка је постала део ДНК, део културе и идентитета, део свакодневнице, алтер его. Мисија Црвеног крста и Американац Вилијем Вајлдум су 1923. године „донели“ basketball у Краљевину Југославију и школу „Краљ Петар I“ где је одиграна и прва утакмица. Двадесетак година касније, на теренима „Соколане“ кошарка стиже и у град на Западној Морави и остало је историја, садашњост и будућност. Али откуда кошарка и њена специфична природа? Где је све настало и шта је то смислио канадски наставник и протестантски пастор?

Кошаркашка утакмица у Краљевини-Југославији

Прича о настанку кошарке и њеној природи почиње причом о рагбију и/или фудбалу. Егоизам модерног информационо-технолошког и информатичког света након Другог светског рата,посматра организовани спорт као „свој“ изум, професионализован и доведен до врхунца. Међутим, није баш тако. Спорт у Старој Грчкој која нам је донела Олимписке игре (776. године п.н.е. – 396 године н.е), имао је поливалентност значења у свом религијском (Игре за богове), уметничком (сликарство и вајарство које депиктује спорт), социјалном (прекид ратова, привилегије победника, изостављање жена) и спортском карактеру (дефиле, награде, олимпијски пламен). Спортисти су се такмичили у 21 дисциплини попут рвања, бокса, тркања у пуној ратној опреми, панкратиона, трке двоколица и другим. Антика је донела и професионализам, готово потпуно исти као данас па је Аристотел упоредио сукоб између наоружаних и ненаоружаних људи са такмичењем између професионалаца и аматера у спорту. Узгред, Атињани су креирали професионалне олимпијце давајући им издашне награде за професионално бављење спортом и представљање атинског полиса на ОИ, па су тако спортисти доспели у највишу финансијску категорију атинских грађана. Антику је заменио њен ригидни и феудални наследник – Средњи век – који је спорт увео у своју искључиву витешко – ратничку симулацију рата и борбену фазу надметања „до последњег“.

Раслојавање друштва услед технолошког напретка (16-19. века), стварање радничке и средње класе, интерне (село-град) и екстерне (индустријски неразвијени у развијени свет) миграције, стварање друштвеног melting pot-аспецифичних заједница на западу изискивала су иновативност на свим пољима друштвено-политичког деловања, па и у спорту. Константни потреси, револуције, захтеви за побољшање услова живота, живот у мраку задимљених индустријских градова, наслеђе средњег века створило је једну агресивну заједницу и атмосферу којој је требао „вентил“. И voila! Ето рагбија!

Природу рагбија одлично је описао бивши капитен репрезентације Енглеске у овом спорту, Лоренс Далаља(1997-2007), који каже да пре него што било ко помисли да се бави рагбијем мора иза себе да има победе у кавгама и тучама.Један од интересантнијих верзија рагбија и фудбала јесте хурлинг. Голови су били куће, капије, па и читава села и градови, понекад удаљени и до 6,5 километара и играно је „лоптама“ разних величина и материјала, без превише бриге о броју играча са обе стране, нити о њиховом бројчаном паритету. Циљ је био однети лопту до „гола“. Ова жестока игра, готово без правила окупљала је читава села и неретко је претварана у свеопшту макљажу. Фудбал и(или) верзије рагбијаигране су на улицама, вашарима, свадбама, трговима, пољанама, доковима и били сууглавном подједнако варварски мучни као и „спектакли“ јавног кажњавања. Мечеве су промовисали припадници виших друштвених слојеваали и власници пабова који су се вајдили од алкохолисане светине спремне да „постигну гол“ ривалском селу. Интересантни примери су и Shrove Tuesday фудбал и „шутирање боце“.Стотине, хиљаде људи,једни наспрам других, користе сваки делић снаге како би „лопту“ или мало буре пива спровели до „гола“. Правила нема. Поломљеног инвентара и здробљених екстремитета, крви и плача је имало на претек а ова игра неограниченог броја играча се раније сматрала остатком паганских обичаја али и приликом да дуго завађене групе (нпр. рудари vs. фабрички радници) каналишу и физички манифестују нетрпељивост и (не) здрави ривалитет.Рагби, након тога и фудбал постали су практично први „модерни“ организовани спортови са колико/толико уређеним правилима у другој половини 19. века, а њихова природа је и даље одисала агресивношћу, па и насилништвом и хулиганизмом. Међутим, „преко баре“ наставник физичког је имао другу идеју.

Кошарка је једини организовани професионални тимски спорт који је настао у Сједињеним Америчким Државама. Зиме 1891-1892. године,унутар фискултурне сале на Спрингфилд колеџу (тада познатој као Међународна YMCA)у савезној држави Масачусетс (САД), налазила се група немирних и нервозних студената од којих се захтевало да учествују у активностима у затвореном простору, како би сагорели енергију која се накупила од завршетка њихове фудбалске/рагби сезоне. Школа им је понудила активности као што су марширање, гимнастика и рад на справама, али су то биле бледе замене за далеко узбудљивије игре фудбала и лакроса (игра са штаповима за хватање лопте и голом). Њихов инструктор и наставник био је Џејмс Нејсмит, 31-годишњи дипломирани студент теологије на Презбитеријанском колеџу у Монтреалу (Канада), који се упутио у Спрингфилд (САД) да студира физичко васпитање – у то време, релативно нову и непознату академску дисциплину. Његов ментор, професор Лутер Гулик нагласиоје потребу за новом игром у затвореном простору, која би била занимљива, лака за учење и играње зими уз вештачко светло. Нејсмит је прихватио изазов и желео да створи игру која би била једноставна за разумевањеали довољно сложена да буде занимљива. Уз то, „игра“ је такође требало да пружи доста вежби за ученике, али без физичке и бруталне природе фудбала и рагбија, јер би оне претиле озбиљнијим повредама ако би се играле у скученом простору фискултурне сале. Нејсмит је позвао школског домара, надајући се да ће овај наћи две квадратне кутије од око 42 cm које ће користити као голове. Домар се вратио са две корпе за брескве које је Нејсмит закуцао за доњу греду балкона фискултурне сале, по једну на сваком крају. По један студент је био постављен на сваком крају балкона да узме лопту из коша и врати је у игру, а неколико година касније дно тих корпи са бресквама је исечено да би лопта могла да прође.

„Момци су почели да таклују, шутирају и ударају једни друге у стомак и препоне и на крају завршили на средини сале, пре него што сам успео да их раздвојим.Један дечак је био нокаутиран. Неколико њих је имало плаве очи, а један је имао ишчашено раме.После тог првог меча, плашио сам се да ће се поубијати, али су ми стално приговарали да их пустим да играју поново па сам смислио још нека правила“, рекао је Нејсмит током јануара 1939. године у емисији „We the People“, током једног радио програма у Њујорку.

Кошарка је тако била адаптација многих игара свог времена, укључујући амерички рагби, енглескирагби, лакрос, фудбал (облик и величина лопте) и нечега што се звало„патка на камену“ (локална канадска игра где се лоптица убацивала у хоризонтално отвор).Фудбалска лопта била је замењена 1894. године првом Спалдинг лоптом а првих „13 правила“ Нејсмитовог Basket Ball-a (тако се тада писало) објављена су 1891. године и дефинисала су, између осталог, кретање (двокорак) и најважније од свега отклонила грубости стрикним правилима (забрањено ударање лопте и играча песницом) и тако обликовала кошаркашку неагресивну и софистицирану природу лепршавости и спектакла.

Кошарка се проширила америчким континентом веома брзо и већ почетком 20. века стигла до најудаљенијих крајева света. Први светски рат, чији је учесник био и Џејмс Нејсмит, „кумовао“ је ширењу кошарке по Европи и ето ње преко Црвеног крста и у нашим крајевима.

Остало знате, остало је историја.

Autor teksta Milan Lišančić