Književniku Vladanu Matijeviću uručena je nagrada za sveukupno književno delo Zlatni krst kneza Lazara, na tradicionalnoj manifestaciji "Vidovdansko pesničko bdenije", u porti manastira Gračanica. Predsednik žirija književnik, istoričar književnosti i književni kritičar Dragan Hamović rekao je u obrazloženju nagrade da je Matijević autor koji pripada redu najizrazitijih srpskih prozaista, u vremenima kada se proza uveliko piše prema kalupima kulturne industrije.

Prema rečima predsednika žirija Matijević stvara u modernoj tradiciji "priča koje su izgubile ravnotežu" i sa kalupima se poigrava. Skrajnuti junaci i njihovi mali svetovi obeleženi su groteskom i karikaturom, kao merom opšte deformacije sveta i čoveka.

„Vanredno duhovit, osetljiv i povremeno mračan, ovaj pisac se pomera između parodijskih olakšanja tegoba egzistencije i gorkog suočenja sa tim teretima i ljudskim slabostima. Čitalac, pored toga, oseća da Matijevićeva pripovedna svest neprekidno traži ;izlaz iz naših mrakova i snagu za preporod i obanvljanje. Ne sklanja se u bezbedne, preporučljive zone kao većina drugih, nego se poduhvata traumatičnih epohalnih tema, dotiče i provocira mnogo toga što čini bolesni lik stvarnosti, opšte i nacionalne. Mada osobenjak i anarhičan, ne odbacuje ni teme koje proističu iz činjenice pripadanja narodnoj zajednici i jeziku kojim se izražava. Skorašnji roman Sloboda govora, na primer, priču o izobličenju naše stvarnosti pripoveda govoreći o postepenom ali sigurnom razaranju uloge medija kao verodostojnog glasa javnosti. Glas Vladana Matijevića ispoljava se kao glas opiranja i otpora, subverzije i slobode u odnosu na pravila epohe koja ljude i narode podjarmljuje, sluđuje i obezličava kao ljudska bića“, rekao je predsednik žirija manifestacije Vidovdansko pesničko bdenije, Dragan Hamović.

Vidovdansko pesničko bdenije održano je 27. juna u Gračanici, po 33. put, u organizaciji Doma kulture Gračanica. Pored nagrade Zlatni krst kneza Lazara književniku Vladanu Matijeviću, dodeljena je i Gračanička povelja, pesniku Radu Tanasijeviću iz Draževca kod Obrenovca, Pero despota Stefana Lazarevića, pesniku i kritičaru Žarku Milenkoviću iz Preoca i Kondir Kosovke devojke, pesniku i prozaisti Miloju Radoviću iz Кraljeva.

Žiri za dodelu likovnih nagrada odlučio je da ovogodišnje priznanje Longin, za sveobuhvatno stvaralaštvo dodeli slikaru Savi Rakočeviću, rođenom u Peći, a nagradu Dimitrije Popović, za najuspešnijeg mladog učesnika na Likovnoj koloniji, akademskom grafičaru Nikoli Iliću iz Lepine kod Lipljana.

BESEDA VLADANA MATIJEVIĆA

Владан Матијевић

Моја похвала кнезу Лазару

† Крст.

Крст подсећа на распеће Исусово и симбол је хришћанства.

Крст оживљава молитву да нам Бог подари снаге да препознамо исправан пут и истрајемо у вери док ходамо тим путем.

Крст је преко потребан за молитву, за посвету, за исповест, за благослов.

На ланчићима, на наруквицама, на бројаницама људи носе крст. На свакој цркви, на сваком манастиру стоји крст.

У порти манастира Грачаница, велелепној задужбини краља Милутина, трудим се да превазиђем своје оквире и на прави начин испуним задатак који сам себи поставио. Да попут монахиње и прве српске књижевнице Јефимије, према којој гајим безграничан пијетет, усрдно принесем речи Теби, Кнеже Свети.

Крст се налазио на барјацима, штитовима, оклопима српских витезова, које си Ти, Кнеже Свети, предводио у судбоносни бој. После тог боја, постао си Христов мученик, сјединио си се са војском небеског Цара.

На почетку своје похвале Теби, монахиња и прва српска књижевница Јефимија је ставила знак крста, чиме је тражила инспирацију у Богу за писање. Инспирацију у Богу је несумњиво добила, њена Похвала спада међу наше најлепше књижевне творевине. На свили, црвеној као што су божури по пољима око Грачанице, Похвалу је извезла златном жицом, па је крст на њеном почетку златан. А злато у Србији има посебну вредност, не само материјалну.

У Србији злато не обожавају само драгуљари, нити је оно само сировина за накит чија се чистоћа изражава у каратама. Није у Србији злато само племенит метал, жут и сјајан, толико издржљив да је практично неуништив. У Србији се злати месец, злати се уље у кандилу, злати се мед у саћу, злати се кајсија на грани, злате се у јулу поља зрелог жита, злате се у јесен шуме и процветала хризантема, злате се међу прстима листови дувана, злати се ракија у шулићу… За златом не уздишу само алхемичари и грамзиви људи. Заљубљени крај Мораве одвајкада својим драганама кажу, ти си моје злато. Родитељи док љубе косу своје деце тепају им, злато моје. Када се за некога или за нешто у Србији каже да злата вреди, мисли се да тај или то нема цену. Вредност Јефимијине Похвале није само онолика колико је утрошено злата за њену израду, она је много већа. Похвала је немерљиво вредна и одраз је душе целокупног српског народа.

Јефимијин златовез је ремек-дело наше уметности и код сваког човека изазива безмерно дивљење. Њиме Те она моли да јој даш снаге да издржи, да не клоне духом. Да је ослободиш неиздрживог осећања неспокојства и страха због опште ситуације у тадашњој Србији. Својим златовезом Јефимија од Тебе, Кнеже Свети, тражи утеху за своју душевну буру.

У овом страшном веку, када је човек затрпан бројним обавезама и трпи свакодневне муке, када нема довољно времена да се посвети ни својој души ни својим најближим, док непрестано мисли да је за нешто ускраћен, да је неправедно кажњен, да је заслужио више материјалних добара од оних које поседује, док свуда око њега царују похлепа, егоизам и сумња, добро је сетити се Тебе, Кнеже Свети.

Пре него што си понео венац мученика, био си, Кнеже Свети, праведан и побожан владар српских земаља око Мораве. Био си задужбинар, Раваницу си подигао, и Лазарицу, и јужну припрату Хиландара. Био си добар муж кнегиње Милице, потекле из старе лозе Немањића, био си отац пет кћери и тројице синова, доброчинитељ монахињи и првој српској књижевници Јефимији… На крају живота световног био си заповедник српске војске у Косовском боју. О Твојој мудрости, о доброти и храбрости српски народ је спевао бројне песме и сачувао их од заборава. Сећање на Тебе сада му може помоћи при тражењу смисла и одговора, у препознавању суштине, у одбацивању пропадљивог… Може га подстаћи на учење, на прегалаштво, на пожртвовање, на истрајност…

Кнеже Свети, нисам мудар колико бих желео да јесам, нити у своме срцу имам храбрости колико бих желео да имам, али сам дубоко свестан милости и части које су ми, за моје дугогодишње описивање савременог света, вечерас указане.

У времену овом, када је тешко припадати српском роду, на месту овом, где је то теже него игде, примам ово вредно књижевно признање – признање које у свом имену има и реч крст и реч злато и Твоје име Кнеже Свети – и читам Моју похвалу Теби, нажалост скромнију од оне Јефимијине, не само зато што је писана плавим мастилом на обичном папиру, већ првенствено зато што ја не досежем духовне висине на којима је она живела. У нади да је Моја похвала достојанствена и да поседује барем зрно узвишености, јер овај свечани чин то захтева, полако је завршавам.

На крају своје Похвале, монахиња и прва српска књижевница Јефимија, молила Те је: дођи на помоћ нашу, где да си. Потресан је њен вапај, дубоко ми се урезао у памћење. Пошто се код нас поново догађају страшна превирања и после толико векова опет изгубљени тумарамо мраком, и ја ћу Те у часу овом попут ње замолити:

Помози нам, Кнеже Свети!

У порти манастира Грачаница, вече уочи Видовдана, 2023. године.