Posvećenik sa Zejtinlika

У недељу, 2. јула, у Солуну је, у 96. години живота, преминуо Ђорђе Михаиловић, савесни чувар и обделаватељ алеја Српског војничког гробља на Зејтинлику. Реч је о човеку који је шест деценија одржавао монументалну зејтинличку спомен-костурницу и њезин маузолеј, а у околном простору, на отвореном, уређивао тле на којем колоне и колоне белих камених крстова, нанизаних међу тавнозеленим гробљанским кипарисима, обележавају вечна коначишта умрлих српских ратоборитеља.

Такође, Михаиловић бејаше себе посветио и дужности својеврсног казивача историје, то јест кустоса у маузолеју. Беше добро поткован фактографијом, а и следствености и повезаности догађања у појединим историјским периодима је врло добро разумевао.

На Србију је гледао као на славодобитни Пијемонт југословенске краљевине, а и потоње социјалистичке државе. Титовска Југославија у Ђорђевој визури не беше никакава накарадна и нехуманистичка творевина, напротив.

Као унук Ђока из Грбља (полуоток Луштица на црногорској обали, нешто јужније од Херцегновог и Жањица), иначе добровољца у Српској војсци у време Солунског фронта, и као син Ђура Михаиловића, преузео је, тамо на Зејтинлику, радну дужност свог деде и свога оца. Обављао ју је као истински српски родољуб.

Ревносни чувар Српског војничког гробља на Зејтинлику о идеалима југословенства није говорио с презрењем и анимозношћу. Пре их је посматрао као историјску заблуду која се – то знамо данас – Српству заломила била два и по пута (рачунајући и ону неуспелу и кратковеку Државну заједницу Србије и Црне Горе).

Током минулих педесетак година активисти и чланови чачанског Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године, као и бројни потомци српских ратобораца палих у Великој војни, организовано су посетили Српско војничко гробље на Зејтинлику више десетина пута. Није претерано рећи да је Михаиловић Чачане дочекивао са радошћу и са исказивањем посебних симпатија.

Тако јесте бивало, доиста. Ем због тога што су чачански поклоници – према Ђорђевој евиденцији – чешће но икоји други посећивали зејтинличку светињу, ем зато што су походници из Града на Морави (а онако како то канда само Чачани знају) са декларисаним и осведоченим српским патриотом из Солуна успоставили истинско пријатељство. Оно се јесте очитовало и у понекој боци чачанске препеченице – ђа шљивове ђа крушкове – али се много више потврђивало кроз узајамно показивану срдачност и кроз дуге разговоре.

Малтене, занимао се зејтинлички градинар и кустос за Чачак и за чачански крај као да је, малтене, у западној Србији поникао. (Што јесте јесте, одлично се он сналазио у географији, па и топографији, и осталих делова Србије.) Отуда, ваљда, са великом прецизношћу је знао да покаже где тачно – међу осам хиљада погинулих и умрлих ратоборитеља – почивају посмртни остаци војникā из Чачка и чачанског краја, из Драгачева и из Таковско-рудничких страна, знајући да притом каже и име села.

Бивао чувар и кустос од зејтинличке светиње у више наврата у прилици да се сусретне и поприча са остарелим солунским борцима из Чачка и околине. Знао се са Станимиром Баралићем из Рожаца, са санитетском боркињом Драгињом Пурић из Чачка, са Богосавом Ћирковићем из Горње Горевнице, са Илијом Ракићевићем и Драгишом Глишовићем из Прислонице, са Љубивојем Јевтовићем из Гојне Горе, са Вуком Плазинићем из Јежевице, са Виљушанцем Миливојем Миливојевићем, баш као и са, на пример, Парменчанином Алексом Златићем (четрнаестогодишњаком из 1914, који се није повлачио са Српском војском преко Црне Горе и Албаније али који је дружини носилаца Албанске споменице припадао и душом и срцем), а и са другим честитим стȁринама.

Наравно, знао се Михаиловић ближе и са лекарима – негдашњим француским ђацима и студентима – Најданом Ђорђевићем и Тихомиром Протићем, који су долазили са других страна… дабоме, поштовање имао и за Слободана Стевића, агилног председника београдског Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године…

На вечни починак Ђорђе Михаиловић је, уз одговарајуће почасти, испраћен 6. јула. По сопственој жељи, почива у зејтинличком маузолеју.

Постоји на солунском Српском војничком гробљу и алеја у којој су похрањени посмртни остаци српских родољуба које су, током Другог светског рата, живота лишили нацисти.

У Солуну се налазио концентрациони логор. У њему је уморено стотину двадесет и девет српских патриота из разних крајева. Навешћемо овде два имена и два презимена: хотелијер Милош Митровић (закупник чачанског хотела Крен из тридесетих година, иначе отац познатог архитекте, те историчара и теоретичара архитектуре, Михајла Микице Митровића) и Јован Крњић (родом из Гуче, официр БЈВ и један од знатнијих драгачевских и чачанских фудбалера у предратном периоду); сећамо се и презимена Оцокољић – везујемо га за лучански крај.

Уистину, није претерано рећи да се Ђорђе Михаиловић са Чачанима био некако зближио више неголи са походницима са разних других србијанских, босанскохерцеговачких или црногорских страна.

Примерице, када би се сусретао са Драгославом Драганом Вељовићем, Милорадом Мигом Јевтовићем, те са доктором Драгославом Николићем Москетом и са др Радом Љубичићем, или са Милошем Нешовићем, баш као и са доктором Градимиром Алексићем, његово би ситничасто и црномањасто лице зрачило посебном срдачношћу и радошћу и живахан поглед испод бујних веђа добијао би видно на озарењу и сјају.

Потписник ових редова срео се са Ђорђем Михаиловићем бар  петнаестак пута, тако да донето у овом напису исписују жива и бројна сећања, како репортерска и путописачка тако и она лична.

Братислав Бато Јевтовић, председник чачанског Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године       

_____________________________________________