Opet Surčin

Posle pariskog, praškog i budimpeštanskog aerodroma, evo me na surčinskom, beogradskom aerodromu. Radujem se kad odlazim, ali još više kada se vraćam kući.

Pamtim jedan davni let, kada sam sa grupom od četrdesetak studenata krenuo na rad u Ameriku. Let za New York je kasnio dva dana, sedeli smo i čekali na aerodromu.

Posle neuspešnog leta i povratka od Zagreba za Beograd, ja predlažem da mi studenti izađemo na pistu i štrajkujemo. Ipak, ostajemo u avionu da mirnim putem izrazimo naše nezadovoljstvo. Kapetan nas poziva da napustimo avion, grupa se osipa i ostaje nas nekoliko i stjuardesa koja kaže da je na našoj strani. Kroz prozorčić vidim kola koja dolaze i ljude koji se penju ka nama.

Bio je to juni 1977. godine, vreme KEBSA – Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju, koja se odrzavala u tek otvorenom Sava centru. Beograd je bio domaćin svetskim političarima. Nije bilo ni vreme ni mesto za studentsko štrajkovanje.

Čovek koji je ušao u avion predstavio se kao načelnik službe obezbeđenja i obratio nam se pitanjem o čemu se to radi. Svi su pogledali u mene, jer sam ja to predložio. Pozvao me da pođem sa njim, kaže mi da je iz Lučana i da me vodi kod direktora.

Savetuje mi samo da lupam rukom o sto kada budem razgovarao sa njim.

U kancelariji je gužva, nervoza… Osmelio sam se da pitam da li bi on svoju decu poslao ovako pokvarenim avionom na put u Ameriku. Ulazilu su i izlazili ljudi u uniformama. Avion koji je trebalo da leti za Australiju prebačen je za New York. Osećam se važnim. Direktor je obećao da ćemo krenuti oko 14 časova i to obećanje sam ostalima preneo stojeći na nekoj stolici sa starog surčinskog aerodroma.

Imao sam 23 godine i mislio sam da je svet moj.

Koliki je New York, a ja sam bio sam u sobi na 19. spratu u Drugoj aveniji. Posle tri dana dobio sam posao. U početku sam prodavao sladoled, a onda radio u luksuznom  Jonos restoranu. Dobio sam bakšiš kao tri konobara zajedno. Bio sam mlad, ali nisam pomišljao da ostanem. Video sam Vašington, Čikago, Nijagarine vodopade…

Sada sam opet u Surčinu, na velikom novom aerodromu. U kolonama napuštamo pasošku kontrolu. Niko me nikad nije čekao, pa ni ovog puta.

Za Surčin me vezuju i lepe uspomene. Na stotine poslovnih pisama sam poslao na adresu 11270 Surčin,  Dobanovački put bb. Bila je to adresa za trebovanja Začina C, Cipiripija, kafe C – Centro proizvoda Beograd. I posle toliko godina ja imam puno razloga da pijem samo C kafu i kao što su moja deca nekada,  tako se i ja danas radujem ukusu  Cipiripija.

Slobodan Čvorović

_______________________________________________________________