Оснивање музеја у Чачку 30. августа 1952. године

Процес оснивања музеја у Србији био је изразито спор. Народни музеј у Београду основан је 1844, да би у следећих сто година, до 1945, у Србији основана још само 23 музеја у 13 насеља. Од тог броја у Београду је било десет, а на подручју Војводине седам музеја. Централна Србија је до 1945. године имала само пет музеја (Пожаревац, Ниш, Неготин, Шабац и Тршић).

Конак господара Јована Обреновића као жандармеријска станица (пре 1912)

Музеј је био потпуно непозната установа у највећем делу Србије. Међутим, иако Србија није имала музеје, интерес за чување и изучавање културне баштине увек је постојао, што се може пратити и у околини Чачка. Током читавог XIX века ризнице манастира и цркава чувале су бројне богослужбене предмете (многи се и данас тамо налазе), а један део је доспео и до збирки Народног музеја у Чачку. Оне су у сваком случају биле претходница модерног музеја, укључујући притом и функцију посете. Забележено је да су 1911. године ученици чачанске Гимназије посетили овчарско–кабларске манастире. У Сретењу су прегледали скупоцено јеванђеље (поклон руског цара Александра), а у Никољу знаменито Никољско јеванђеље, из кога су читали поједине делове.

Грађански слој у Чачку постепено се уздизао, међутим према досадашњим истраживањима у овој друштвеној групи током XIX и почетком XX века нису формиране приватне збирке предмета које би послужиле као подстицај за оснивање музеја. То је помало необично, посебно у светлу многобројних остатака прошлости („старина”) који су се налазили око града и у самој вароши. Путописци који су пролазили кроз Чачак и његову околину редовно су бележили постојање рушевине из античке, средњовековне и османске епохе.

Први покушаји оснивања Музеја у Чачку забележен је почетком тридесетих година XX века, када се појачава интересовање за завичајну прошлост. Унутрашњи подстицај дошао је од новинара локалног листа „Чачански глас”, а спољашњи од научника који у својим радовима све више помињу Чачак и околину. Снажан импулс дали су и туристи, њихове импресије настале из обилазака Чачка и околине, посебно Овчарско-кабларске клисуре. Штампа је преносила и вести о предметима који су ископани у околини града (од раносредњовековних реликвијара, па све до костију праисторијских животиња), који одлазили у приватне збирке далеко од Чачка.

Све то условило је да се 30. јула 1933. у Чачку оснује „Планинско-туристичко друштво”, на иницијативу Станка Холечека, професора Гимназије и Ђорђа Миловановића, уредника „Чачанског гласа”. Иако је назив Друштва указивао да је његова делатност првенствено усмерена према неговању природних лепота чачанског краја и развоју туризма, није заборављено да је најпре неопходно изучавати прошлост, ископавати, сакупљати и испитивати старине и основати Музеј. Упис чланова требало је да уследи тек по одобрењу правила, али власт то није урадила ни после годину дана од подношења молбе. Оснивачи Друштва били су левичари, блиски КПЈ, што је условило негативну реакцију државе.

Идеја да се у Чачку оснује Музеј није напуштена, а њен главни промотер постао је новинар „Политике” Синиша Пауновић, рођени Чачанин. Све више вести о случајним археолошким налазима у граду и околини, тежња да се од рушења сачувају стара здања (попут Конака Јована Обреновић), предлози за оснивање, организацију и рад музеја, иницијативе за подизање споменика знаменитим Чачанима, као и репортаже из манастира Овчарско-кабларске клисуре, појачавали су притисак на локалну власт да не одустане од формирања једне овакве институције културе. Непосредно пред почетак Другог светског рата (12. септембра 1940), држава је уступила општини Конак Јована Обреновића (у то време зграда Школске поликлинике) за потребе смештаја Музеја. Вишемесечна преписка локалне власти и бирократије Дринске бановине у Сарајеву позитивно је окончана, па је изгледало да ће Чачак коначно добити Музеј. То је био велики подухват за малу варош, јер су у Србији (без Београда и Војводине) између два светска рата основана само четири музеја (Ниш – 1933, Тршић – 1933, Неготин – 1934, Шабац – 1934). рад на овом пројекту у Чачку прекинуо је рат 1941. године.

Идеја за оснивање музеја у Чачку није напуштена ни у условима окупиране Србије, али овога пута са потпуно другачијим конотацијама. Пропагандна основа окупационе владе Милана Недића почивала је на враћању „српским националним идеалима”. Поред многих иницијатива подстицано је и отварање музеја, са циљем васпитавања народа „на изворима прошлости”. Слична државна политика, али са другим идеолошким садржајем, имаће одлучујући утицај на масовно отварање музеја у Србији после 1945. године. Чачак је био један од градова у коме је Влада Милана Недића планирала оснивање музеја, о чему је локална власт обавештена 19. септембра 1941. године. Сурово сламање устанка у Србији у јесен 1941. године условило је да иницијатива заоснивање Музеја у Чачку пропадне. Ипак, годину дана касније (15. септембар 1942) локална власт добила је допис од Министарства унутрашњих послова о чувању „старина и културних добара”.

После завршетка Другог светског рата до шло је до крупних промена у политичком систему Југославије и Србије. Бескомпромисни позив на раскид са прошлим друштвеним системом донео је доминацију политике и над музејском струком. Комунистичка партија је увидела да велика културна заосталост представља сметњу даљем револуционарном преображају друштва, и да је уз обнову и изградњу неопходан и културни напредак. Битно обележје такве оријентације у култури било је и њено омасовљење и приближавање садржаја „обичном човеку”. Музеји су тако постали један од канала за културну, али и пропагандну активност нове власти.

Од 1945. па до 1959. године у Србији је основано 86 различитих музејских установа (музеји, галерије, збирке и ризнице). Када су у питању завичајни музеји, њих је у Србији 1959. године било у 28 насеља. Масовно отварање музеја потпуно је променило културну слику земље. Нови музеји су осмишљени са идејом да постану школе за масовно васпитање народа кроз приказ борбе КПЈ, са прецизно одређеним упутствима Министарства за науку и културу, у којима је наглашаван „правилан класни поглед”.

На подручју Србије (без Војводине, Београда и Космета) до 1952. основано је 12 музеја. Чачак је каснио у оснивању музеја у односу на све веће вароши Западне Србије, изузев Новог Пазара (музеј је формиран 1953). Заправо, иницијатива да се у Чачку оснује Музеј покренута је још 1948, планирано да се отвори 1951, али је због кашњења грађевинских радова на обнови Конака Јована Обреновића рок за оснивање померен за 1952. годину.

Коначно, Народни музеј у Чачку званично је основан 30. августа 1952, а стална поставка у Конаку Јована Обреновића свечано је отворена 7. јула 1953. године (Дан устанка у Србији). Тако је, после више неуспелих иницијатива, почео да ради Музеј који је у складу са тадашњим приликама имао изразито пропагандну улогу у величању нове власти. Независно од свих ограничења, која нису била мала, Музеј у Чачку је основан, постављени су темељи организованом прикупљању, стручној обради, чувању и излагању предмета, пословима који по дефиницији карактеришу музеј као посебну установу која живи и данас.

Autor: dr Miloš Timotijević, isotričar