Drama društva proizvodi dramu pojedinca

U svom novom romanu „Nož Marine R.“ (MediaSfera), kao i u prethodna  četiri, Radovan Lazarević se „očešao“ o  srpsko društvo. Nema mnogo lepih reči za ono što se dešava u njemu. Stiče se utisak da je ovim romanom, iako je on po formi triler, ispisao svojevrsnu društvenu hroniku, da mu je u fokusu bila neraskidiva veza između drame drštva i drame pojedinca.

Glavni junak, poreklom iz malog vojvođanskog sela Vagana, uspešan je čovek u ranim srednjim godinama, koji je svoj status izborio radom i obrazovanjem. Iako još od studentskih dana u Beogradu, njegove veze s Vaganom, u kome mu žive roditelji, i dalje su nerskidive. Kada iznenada nestane Vaganka koja je njegova odskorašnja ljubavnica, policija vodi traljavu istragu, ali i on pokreće svoju. Jer, on ju je poslednji video živu, što niko ni ne sluti. Ispod jednoličnog svakodnevnog života kukuruzišta i rita, otvara se splet skrivenih odnosa, želja, motiva, mutnih poslova – što porodičnih, što međunarodnih.

• Kao izdvojena nit kroz roman se provlači karikaturalni prikaz naše zbilje. Zašto karikaturalni?

– Pisanje mora imati neku svrhu, cilj. Neko se zadovoljava time da zabavi. Poštujem. Dobrom delu čitalačke publike to je dovoljno. No, verujem, nisu malobrojni ni oni  koji od pisca očekuju i nešto više: da pravim imenom nazove ono nešto što i sami vide ali ne uspevaju da istisnu iz sebe kao zaokruženu, suvislu misao. Uloga pisca je ako ne da do kraja sagleda suštinu, ono bar da čitaocu otkrije put koji vodi do nje.

Zašto karikatura? Fokusirajući se na jedan karakterističan detalj, podređujući mu sve ostalo, karikaturista upućuje poruku. Što je karikatura uspelija, poruka je snažnija. Pokušao sam da primenim sličan princip. Da slikajući u formi karikature maskaradu od srbijanskih izbora, i onog što im prethodi,  čitaocu ponudim svoje viđenje društva u celini. Društva koje razjeda trulež, pojedince koje takođe ždere ista boljka. Drama društva proizvodi dramu pojedinca. Ne može iver daleko od klade.

• Roman „Nož Marine R“ je slojevit. U istu nit ste upleli krimi priču, nakaradnu sliku  društva i porodičnu dramu.Zapravu, uz krimi priču kao noseći sloj vešto ste spleli ostala dva. Verovatno zbog njegove slojevitosti neki Vaš roman  kvalifikuju  kao atipičan triler. S pravom ili ne?

-Krimi priča je, s razlogom, stub romana. Nisam hteo da pravim dosadnu knjigu. Triler u biti ima zagonetku. Žureći da je odgonetne čitalac trči od stranice do stranice.Naravno, pod uslovom da je priča vešto skrojena,  a razrešenje zagonetke dobro kamuflirano. Dakle, uzeo sam za osnovu krimi priču, ali sam koristio svaku priliku da iskoračim iz nje, da kažem neku o našoj neveseloj društvenoj zbilji i drami glavnih junakinja romana (sestrama) čije odnose godinama truje  misteriozbi događaj iz prošlosti. Umesto jedne, čitaocima sam ponudio nekoliko zagonetki. U zaslađeni omot poturio sam im nekoliko gorkih pilula. Ukus  slasti začas mine, gorčina dugo žari nepca i grlo.

• Dubokim uvidom u psihu vojvođanskog sela i njegovih žitelja, primećuje urednica knjige Milica Cincar-Popović, prevazilazite zahteve žanra. Roman se može čitati i kao socijalno-psihološka studija vojvođanskog sela. Kako ste radnju i nekih drugih svojih romana smestili u isti ambijent čini se da vas, kao pisca, vojvođansko podneblje posebno privlači i motiviše?

-Nisam se usuđivao da pišem o nečem dalekom, nepoznatom.  To uvek nosi rizik da ispadneš smešan u očima onih kojima je tvoje nepoznato, njima veoma poznato. Zato se ja držim Vojvodine, ili još konkretnije, srednjeg Banata. U jednom tamošnjem selu (Lazarevu) sam rođen i odrastao, poznajem mentalitet tamošnjih ljudi, mistiku nepreglednih kukuruznih polja, u uhu sam sačuvao  zavijanje banatske košave, iskusio  usporen ritam kojim selo živi, zlo i dobro koji gamižu ispod njegove prividne učmalosti. Banat je moj spisateljski teren. A da li sam pohvatao one glvne konce života u njemu, to je na čitaocu da proceni.

• Bili ste novinar i urednik dnevnog lista „Politika“. Kako vidite današnju medijsku scenu u Srbiji? Da li kultura i umetnost dobijaju dovoljno prostora?

– Komunisti su nekada govorili da je religija opijum za narod. Pa udri po crkvama i sveštenim licima. Danas je, bar u hrišćenskom delu sveta,  religija malo sklonjena u stranu, a na njeno mesto su uskočili mediji. Oni su danas  opijum za narod.Od crnog prave belo,  od zla dobro, i obratno, oni dovode i skidaju s vlasti, zavađaju narode, pokreću ratove, bitange i protuve promovišu u zdravomisleće ljude. Komunisti  su udarali po crkvama, mediji danas po istini. Tako je u Srbiji, tako, u većoj ili manjoj meri, i u ostatku hrišćanskog sveta. Ljudi su prestali da misle. Mediji to čine za njih. Isprali su im mozgove i sistematično ih pune sadržajima koji su po volji lokalnim i belosvetskim moćnicima. Za današnje medije nemam ni jedne lepe reči. Malobrojni izuzeci su kao igla u plastu sena. U ovakvom svetlu sam ih predstavio u svojim romanima, pa i u ovom poslednjem. Mediji su danas, opet izdvajam retke izuzetke, veliko zlo. Uništavaju ljudima  živote. Pripišu „žrtvi“ gomilu nepočinstava, to ode u etar, i ovaj nesrećnik se nikad više ne opra. E sad vidite gde je mesto kulturi i umetnosti u ovakvim medijima.  I da li prave vrednosti dobijaju prostor, i koliki. I to malo prostora „pojedu“ političari kojima je eto tako došlo da objave poneku knjigu pesam, eseja, pa ministri romanopisci, partijski podrepaši koji  su umisli da su bogom dani pisci, reditelji…

• Danas je postalo pravilo da pisci moraju da budu sami sebi PR, da se reklamiraju po društvenim mrežama…Da li je (samo)reklama važnija od napisanog? U moru naslova u knjižarama kako se izboriti za sopstvenog čitaoca?

-I za mene je to  nerešiva zagonetka. Kad je u pitanju domaća literarna scena čini mi se da osim  šačice najglasovitijih (pitanje je kako su neki stigli do ovakvog statusa) i isto toliko autora lake zabavne literature, svi ostali su u velikom problemu kako da trasiraju put svojoj knjizi do čitaoca. Klasična reklama po medijima je veoma skupa. I izdavači i pisci je se klone. Izuzetak je grupica politički podobnih kojima su, čini se, sva vrata otvorena. Književnih časopisa je veoma malo, a i tiraži su im tako mizerni da eventualni prikaz knjige u njima apsolutno ne utiče na njenu prodaju. Već napis u dnevnim novinama i časopisima može donekle da je pogura. Evetualno pojavljivanje autora na televiziji, takođe. Ali, sve je to nedovoljno da se knjiga proda u koliko-toliko zadovoljavajućem tiražu. Hteo ne hteo, pisac je primoran da potraži neke alternativne puteve do čitaoca. Jedan od takvih su društvcene mreže. Ako ne pomognu, sigurno ne odmažu. I ne koštaju. Posebno je teško naći put do mlađe čitalačke publike. Knjiga se, generalno, sve manje čita. Jedan naš pisac, okićen svim mogućim domaćim nagradama,nedavno se požali na televiziji da ima samo šest(!) sigurnih čitalaca. Šta tek da kaže ona nenagrađivana većina!

• Prilično ste aktivni na društvenim mrežama, bunuite se, reagujete, ne ustručavate se da iznesete svoj stav. Smatrate li da javne ličnosti na taj način mogu da pokrenu neke stvari, utiču na ljude da se trgnu iz apatije, da počnu da misle svojom glavom?

-Voleo bih da je tako. Ali bojim se da i moj, i hiljade sličnih glasova, tihne pred zaglušujućom bukom koju dižu tabloidi i vlastima podređene televizije. Ipak, ne treba odustajati. Kuća se gradi ciglu po ciglu, normalno društvo glas po glas. Normalno društvo? Gotovo da smo zaboravili šta to bi. Srbima za nauk: Kad ovom zlu oličenom u samovlašću jednog čoveka, konačno dođe kraj, da nikad više ne dozvole pojedincu da ih zajaše! Makar on bio najbolji i najmudriji.

• Šta je za Vas pisanje?

-Radost i muka. Radost, jer onom koji se latio pera pruža priliku da obikuje neke svoje svetove, da progovori o nečem o čemu većina ćuti, da zagrebe ispod površine, da zabavi, ali i zabrine. Za razliku od drugih umetnosti književnost  nije ničim ograničena. I sve bi to bilo lepo da pisanje nema i svoje naličje. Muku. Rečju pratiti misao ponekad je gotovo nemoguće. Ili zbog maglovite misli,  ili nenalaženja pravih reči da se iskaže.  Neretko, pisanje se pretvara u mučenje, iscrpljivanje, odustajanje i vraćanje. Svaki iskorak preko granice koja deli površno od dubokog, je golema drama. Iscediti iz sebe nešto vredno tuđe pažnje zna biti vraški teško.

Radovan Lazarević

Radovan Lazarević, rođen 1949. u Lazarevu kod Zrenjanina, diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radni vek proveo je kao novinar i urednik u “Politici”. Objavio je devet knjigа: „Oj Karlovci, joj Karlovci“, Sremska eparhija; „Kroz prozor malog voza“, Službeni glasnik; „Švapski paket“, Čigoja; „Drinski makro“, Čigoja; „Tajna Sovinog dola”, Svet knjige; “Čistači”, Svet knjige. “Nož Marine R.” je peti roman Radovana Lazarevića. Živi i radi u Beogradu.

Autor intervjuas: Ljuba Đorđević

____________________________________________________________________