Uspešna zavičajna promocija

Филмовима „Кад би овце биле розе“, „Фаца“ и „Последња мрва сна“ чачанској публици премијерно се представила 4. августа 2015. године редитељка Ђурђија Радивојевић(28). Млада Чачанка  се после завршене глуме  и режије на Факултету драмских уметности на најбољи начин „вратила“ у завичај, а бројна публика која се ове топле августовске вечери окупила на платоу испред Дечијег одељења Библиотеке, наградила  ју је бурним аплаузом. Филмско вече већ успешне и награђиване редитељке  и две радионице за ученике, организовала је Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ у оквиру програма Летњих дана културе и сталне бриге о промоцији младих стваралаца.

Са  играним филмом  „Кад би овце биле розе“,  који се бави одрастањем и проблемима беле куге, Ђурђија Радивојевић је дипломирала у априлу ове године, а  остварење већ има свој пут и промоције на бројним фестивалима кратког метра у земљи и иностранству. Осим групе дечака и девојчица натуршчика у филму игра и Предраг Ејдус у чијој класи је Ђурђија дипломирала глуму. Јунак документарног филма „Фаца“ је Нишлија Горан Тодоровић. Ђурђија Радивојевић је документарац снимила пре неколико година према истинитом догађају и животу главног актера који носи надимак „Фаца“. Тодоровић се  после несреће приликом скока падобраном из авиона на редовном војничком задатку, више од педесет операција и  бројних траума, уз помоћ пријатеља и  сопственом вољом, поново вратио великим љубавима – падобранству и подводном риболову. Ово је несвакидашња прича о борби за живот, пријатељству и хуманости.

Играни филм „Последња мрва сна“ својеврстан је дуг младе редитељке  прецима, деда-стрицу Павлу Радивојевићу по коме њен отац носи име, а који је као седамнаестогодишњак страдао у логору у Норвешкој за време Другог светског рата. Улога брата познатог чачанског професора математике и спортисте Љубомира Радивојевића Шаје поверена је глумцу Милутину Милошевићу, који је такође наше горе лист. У страшним логорашким условима  када су животи  људи претворени у бројеве, младић број 1734 прави од хлеба шаховске фигуре и са браћом по судбини игра партију шаха до последњег тренутка, прозивке са које се није вратио у ћелију. Те мрвице недосањаног сна Павла Радивојевића  после пола века покушала је да досања на филмској траки, и овековечи страдање невиних, млада редитељка Ђурђија Радивојевић.  Чачанска публика, пријатељи, другови, рођаци, знали су аплаузом да награде своју суграђанку и охрабре је на почетку  успешне редитељске каријере уз жељу да ускоро сними дугометражни играни филм и прикључи се легендама филма пореклом из Чачка – Пуриши Ђорђевиђу и Миши Радивојевићу.