Odličan učenik istorije

Pre mesec dana u svom redovnom mesečnom gostovanju u Ćirilici, predsednik Aleksandar Vučić je, govoreći o sopstvenoj veličini i značaju, ukazao na nekoliko istorijskih paralela.

Prva paralela između Ajfelovog tornja i Beograda na vodi nije nova i javlja se periodično od pobijanja prvih šipova na desnoj obali Save do danas. Međutim, druga paralela– ona između njega koji gradi brzu prugu Beograd-Novi Sad i kralja Milana Obrenovića koji je gradio prvu železnicu u Srbiji– nije uobičajena.

Slično Ajfelovom tornju i Beogradu na vodi, ni poređenje sa vladarima nije novo, ali ono što se čini neobičnim je određeni stepen nesmotrenosti oko izbora istorijskih događaja sa kojim se poistovećuje.

Ako je Aleksandar Vučić u jednom uspeo da ujedini građane Srbije onda je to u mišljenju da on nije glup. Bilo da ga neko voli, mrzi, ili je prema njemu ravnodušan, barem smatra da je dovoljno pametan da se održi na vlasti toliko dugo.

Zbog toga se postavlja pitanje zašto je odlučio da se uporedi sa vladarom i događajem koji su proizveli jednu od najvećih pljački i afera u istoriji moderne Srbije. Vučiću lapsusi nisu strani, iako su retki, ali ne treba očekivati da ja ovo moglo da promakne čoveku koji se tako živo interesuje za nacionalnu istoriju i koji tako pedantno brine o slici koju ostavlja u javnosti.

Zbog toga se nameće drugi zaključak– u pitanju je iznošenje istorijskih uzora u dosadašnjem i budućem delanju Aleksandra Vučića. Jedan od retkih trenutaka iskrenosti u obraćanju građanima Srbije, iako je taj trenutak zavijen u istorijsku oblandu.

Kralj Milan Obrenović

Ali o čemu govorimo kada pominjemo Milana Obrenovića, železnicu, korupciju i pljačku?

Nakon Berlinskog kongresa Srbija stiče nezavisnost i međunarodno priznanje, ali ujedno stiče i međunarodne obaveze. Jedna od tih obaveza je stvaranje železnice koja će, zajedno sa drugim balkanskim zemljama, preko Austrougarske ostvariti vezu sa ostatkom Evrope. Međutim, liberali Jovana Ristića, koji su bili na vlasti tokom i neposredno nakon kongresa, nisu žurili sa ispunjenjem ove obaveze.

– On je smatrao umerenost za glavnu političku vrlinu: ni u kom pravcu ne preterati – pisao je Slobodan Jovanović o Jovanu Ristiću i upravo se u tome ogledala njegova politika prema obavezama zadatim na Berlinskom kongresu.

Jovan Ristić

Ristić je bio svestan nepovoljnog položaja Srbije koja, kao novonastala nezavisna država, nema kredibiliteta na svetskom novčanom tržištu, a koja je ujedno u velikim dugovima zbog ratova sa Turskom. Pod takvim okolnostima bili bi lak plen stranih kompanija i kreditora.

Pokušavajući da balansira između Rusije i Austrougarske i čekajući Bugarsku i Tursku da započnu izgradnju svojih pruga, Ristić je kupovao vreme do pojave najbolje (ili najmanje loše) ponude za izgradnju srpske železnice. Raspisao je stečaj (današnjim rečnikom- tender) na koji je stigla samo jedna ponuda koja je procenjena kao loša pa je odbijena.

Ali stranim silama, ili bolje reći Austrougarskoj, nije bilo do čekanja i izvršeni su pritisci preko Milana Obrenovića da se započne sa izgradnjom. Ako to ne želi da učini liberalska vlada, treba naći onu koja želi.

I kao u nekom ničeanskom paklu večitog vraćanja, bilo je potrebno da se tada, kao i sada, pojave naprednjaci koji će tvrdoglavo izgurati projekat bez obzira na posledice.

Milan Piroćanac

Milan Piroćanac postaje predsednik vlade 1880. a naredne godine će sa grupom istomišljenika – kolega ministara – i zvanično osnovati Srpsku naprednu stranku. Naprednjačka vlada nije imala nameru da gubi vreme sa stečajevima i tenderima već je odlučila da se raspita oko ponuda i na svoju ruku izabere najbolju. Ponuda francuske kompanije “Generalna unija” je odabrana kao najbolja, ali se postavlja pitanje– najbolja za koga?

Možemo reći da postoje dva problema kada je reč o saradnji sa “Generalnom unijom” i njenim (sada već ozloglašenim) predstavnikom Polom Eženom Bontuom– glupost i gramzivost. Slobodan Jovanović ističe da je šarmantni Bontu jednostavno nadigrao mnoge naprednjačke ministre i činovnike koji nisu bili dovoljno upoznati sa bankarskim i železničkim poslovima.

Zbog toga je Bontu uspeo da isposluje finansijske uslove za “Generalnu uniju” koji su najviše išli na korist samoj “Generalnoj uniji”. Uslovi kredita su bili nepovoljni za Srbiju, a cena jednog kilometra pruge je iznosila 198.000 franaka.

Članovi vlade su se u svom neznanju hvalili kako su cenu spustili sa 200.000 na 198.000 dok je Bontu nekoliko godina kasnije priznao da je i takva spuštena cena bila preplaćena za 45.000 franaka koje su išle direktno njemu u džep.

Pomoćna lokomotiva Avala na izgradnji pruge Beograd-Niš 1881. Muzej železnice – Beograd

“Generalna unija” je raspolagala akcijama železnice, a i polagala je pravo na eksploataciju železnice u narednih 25 godina. Primedbe retkih ministara koji su uvideli štetnost ovakvog ugovora, kao što je Čedomilj Mijatović, pale su na tvrde uši. Ovome je uz glupost doprineo drugi pomenut problem– gramzivost.

Pored Bontua koji je obezbedio materijalnu dobit za sebe, činovnik železničarskog društva V. Zavicki tvrdi da su mito primili pukovnik Đorđe Katardži, ujak Milana Obrenovića, dva naprednjačka ministra i pet naprednjačkih poslanika.

Oko mita upućenog Milanu Obrenoviću se spekulisalo, ali ono što znamo sigurno jeste da se koristio povlašćenim položajem i saznanjima dok je kao privatno lice trgovao akcijama železničkog društva, čime je neko vreme ubirao visoke prihode (što bi smo danas nazvali insajderskom trgovinom).

Ali najveću korist od svega imao je predsednik vlade Milan Piroćanac. Iako u velikim dugovima pre formiranja vlade, samo godinu dana nakon potpisivanja ugovora sa “Generalnom unijom” počinje da gradi jednu od najlepših kuća u Beogradu (danas sedište “Udruženja književnika Srbije”).

Ni tada, kao ni sada, sukob interesa nije značio mnogo.

Za gradnju kuće kod partnera “Generalne unije” (Lenderbanke – predstavnice austrougarskog kapitala) dobija povoljan kredit, a postaje i advokat železničkog društva sa platom od 20.000 franaka, koja za to doba predstavlja pravo malo bogatstvo. Očigledno da ni tada, kao ni sada, sukob interesa nije značio mnogo.

O malverzacijama, mitu i korupciji ne govore samo protivnici vlasti već i dva istaknuta naprednjaka– Čedomilj Mijatović i Stojan Novaković, iako oni za to optužuju Milana Obrenovića, a ne vladu.

Tokom skupštinske rasprave o ugovoru sa “Generalnom unijom” opozicija je vladu napadala sa ekonomske i političke strane. To je isto činila i u štampi (liberali u satiričnom listu Dar-Mar, a radikali u svom glasilu Samouprava), a na skupovima objašnjavala narodu koliko će svaka poreska glava dugovati dukata ako takav zajam prođe.

Priča koje se ljudi danas sećaju (i koju je Vučić pomenuo u Ćirilici) da je opozicija plašila narod kako će zbog železnice žene gubiti porod, šljive truliti, da će rasti rep ili se sušiti kičma, predstavljaju jednu zanemarljivu anegdotu i ništa više od toga. Glavna kritika je bila usmerena na visoka dugovanja i naprednjačko austrofilstvo.

Ovde postaje jasno da je Vučić ipak dobro upoznat sa vladavinom Milana Obrenovića, jer na sličan način pokušava da diskredituje one koji se bune protiv Rio Tinta. I dok one koji su protiv Rio Tinta Vučić i ljudi iz njegovog okruženja smatraju nekakvim luditima, divljacima koji su protiv razvoja i modernizacije, zanemaruju činjenicu da se većina buni protiv multinacionalne korporacije koja nije zainteresovana za ništa drugo osim za izvlačenje profita.

To se prenosi i na lokalne borbe i probleme, pa tako grupu građana koja se bori za transparentnu gradnju vidikovca na Kablaru i protiv onih koji lično bogaćenje predstavljaju kao opšte dobro, optužuju za zatucanost i rušilaštvo usmereno protiv “civilizacijskih tekovina” koje se izgleda ogledaju u razvoju privatnog ugostiteljskog biznisa.

Kao što je rečeno, naprednjaci (oni pređašnji, a ne sadašnji) su uspeli tvrdogalvo da izvuku izgradnju železnice na način na koji njima najviše odgovara, te je Skupština potvrdila ugovor sa “Generalnom unijom” 1881.

Ali već početkom 1882. usled Bontuovog berzanskog spletkarenja “Generalna unija” propada, a Srbija ne uspeva da naplati dugovanja iz stečajne mase. Ne uspeva čak ni da povrati depozit jer su naprednjački ministri u svojoj naivnosti pristali na to da depozitom raspolaže Bontu, a ne bilo koja posrednička banka.

Potpuni krah je izbegnut jedino usled intervencije vlada Francuske i Austrougarske, te je posredstvom finansijskog zavoda Copmtoir National d’Escompte osnovano novo društvo koje će nastaviti gradnju železnice i isplatiti Srbiji deo dugovanja.

Ali ugled tadašnje Napredne stranke u potpunosti je poljuljan u narodu, pa će stranka nakon toga opstajati jedino kroz milost dinastije Obrenović. Knez Milan će pokušati da ublaži posledice ove krize ubrzavanjem planova za proglašenje kraljevine, čime će zadati još uvek aktuelan trend da se nacionalnim spektaklom prikriva narodna beda.

***

Pored toga što je bio najbolji student prava, predsednik Vučić je i odličan učenik istorije. Jedan od omiljenih poklona koji daje svojim saradnicima su biografije istorijskih ličnosti, kako bi njegovi saradnici mogli nešto da nauče od tih istorijskih ličnosti. Sasvim je očigledno da je i on naučio nešto iz biografije Milana Obrenovića.

M. M. Ćurčić

__________________________________________________________