Tirana: spomenik srpskim vojnicima

Još nije svanulo kad sam sleteo na aerodrom u Tirani. Velika nova zgrada po ugledu na neke evropske.

Autobus za grad ide tek u sedam i snom u jednoj fotelji skraćujem čekanje. Prvim autobusom idem u Tiranu, do poslednje stanice kod spomenika Skender begu.

Spomenik Skender begu

Kada sam prošlog puta bio u Albaniji, ovaj trg su popločavali. Sada se na velikom panou nalazi plakat iz jula meseca kojim je najavljivan koncert  Riki Martina. U  uredjenom parku sa fontanom pijem dobru i jeftinu kuvanu kafu. Konobar je bio zadovoljan bakšišom koji sam mu ostavio.

Nedaleko odatle nalazi se ambasada Srbije u Albaniji. Kada sam ovde pre desetak godina dolazio sa Udruženjem potomaka ratnika, naš ambasador je bio gospodin Zarić, rodom iz naših krajeva. Sada me je je sačekao Milan Milošević sa pitanjima da li sam Čvorović iz Kravarice, da li poznajem Radovana Marinkovića i Zorana Jureša. 

Ivica Marković i Slobodan Čvorović

Ambasador Slobodan Vučković je na odmoru. Sa Ivicom Markovićem razgovaram  o saradnji  Galerije savremene umetnosti u Tirani sa Galerijom Nadežda Petrović iz Čačka. Galerija u Tirani ima visok evropski rang, odmah posle Venecijanskog bijenala.

Emir, vozač ambasade, odvezao me je na groblje na kome su sahranjeni vojnici koji su  pripadali  Drugom pešadijskom bataljonu Moravske brigade i koji potiču iz  šumadijskih gradova.  Jedini materijalni dokaz o srpskoj golgoti u Albaniji  danas je spomenik na groblju Šar u Tirani. 

Tu su pohranjene kosti 322 neidentifikovana vojnika  Moravske brigade, a spomenik su podigli njihovi saborci Takovci. Zaboravljeni od svoje zemlje, svojevremeno iz ideoloških razloga, uključujući i sve zabrane režima Envera Hodže, bezimeni heroji čekaju.

– Onog trenutka kada želimo da zaboravimo, kada zaboravimo, svesno ili nesvesno, tada njihova žrtva postaje besmislena. Dakle, moramo misliti na njihova imena, stalno ih ponavljati i moramo znati zašto su poginuli – kaže Miloš Ković, istoričar.

Ostavljam nekoliko belih cvetova i ćutim. Vidim da je spomenik  oštećen, kažu nedavno,  čekićem.

Tirana, ulična slikarka

U povratku ručam u jednom restoranu, a u uličici punoj kafića  kupujem od ulične  slikarke „Devojčicu sa kišobranom“.  Šetam ulicama i gledam zgrade davno sagrađene,  a još neomalterisane.

Sa trga krećem autobusom po ceni karte od 4 evra. Posle nekoliko kilometara autobus udara u neka kola i svi izlazimo napolje. Raspitujem se kad drugi  putnici imaju let, svi do jednog  rekoše čak dva sata posle mene. Oni su pošli ranije, a ja  nisam mogao da predvidim ovaj zastoj.

Teško je naći  taxi, ali nekako  uspevam i na vreme stižem na  aerodrom i let za Beograd. Let traje četrdesetak minuta. I ako nisam mnogo umoran, pridremao sam. Čačak me je čekao, a čekalo me je i  moje dvorište zaraslo u visoku travu. Ujutru odlazim na bazen koji je bio otvoren još samo tog dana.

Čačak je ipak Čačak, grad za koji znam da me čeka na kraju svakog putovanja.

Slobodan Čvorović

__________________________________________