Prethodni članak
Монументална скулптура Олге Јеврић у јавном простору Града Чачка
У Чачку је у оквиру пројекта „Престоница културе Србије – Чачак 2023“ постављена прва монументална скулптура Олге Јеврић у јавном простору на Градском бедему Чачак – плато код пешачког моста. Организатор целог пројекта је Уметничка галерија „Надежда Петровић”.
Данас је уприличено и свечано откривање скулптуре, а на догађају су говорили Јулка Маринковић – кустоскиња пројекта, Љубиша Симовић – аутор пројекта, и проф. др Јерко Денегри – историчар уметности.
Јулка Маринковић: Данас имам велико задовољство и част да вас поздравим у име Уметничке галерије „Надежда Петровић“ и пожелим добродошлицу на свечаност откривања прве монументалне скулптуре Олге Јеврић намењене јавном простору. Поздравне речи, такође, упућујем и у име Бранка Ћаловића, директора Галерије и програмског руководиоца пројекта „Престоница културе Србије – Чачак 2023“ у оквиру којег је извођење и постављање скулптуре и реализовано. Због раније преузетих обавеза у иностранству, он данас није овде.
На срећу и радост свих њих, нас и наше уметничке и културне јавности, а верујем и Олге Јеврић, иако више није са нама, реализација скулптуре ,,Распон у тензији“ се остварује у садашње време. У том смислу, у години када је Чачак носилац пројекта „Престоница културе Србије“ и када се у целој земљи обележава веома значајан јубилеј – 150 година од рођења Надежде Петровић, постављање монументалне скулптуре Олге Јеврић у Чачку, постало је тачка сусрета две хероине уметности, али и права прилика да се као друштво одужимо великој вајарки и академику, а да српска уметност скулптуре добије можда и једно од најзначајнијих монументалних дела у својој антологији.
Љубиша Симовић: Овде је круг затворен. Олга га је започела пре више од шест деценија, ми смо га наставили пре петнаестак година. То се све догодило тако спонтано, проф. Денегри је и сведок, заједно смо ишли у Венецију када сам имао прилику да мало ближе упознам Олгу. Она је била једна заиста изванредна личност, не само као вајар већ као ерудита, посвећеник уметности. Тада је Олга имала много сумње у то да ће се остварити овај наш пројекат јер је имала и много неуспеха у том погледу.
Иако је на бројним конкурсима за споменике готово увек освајала награду, ипак та дела никада нису из неких махом идеолошких разлога, разлога ниског укуса и неразумевања спроведена. Међутим касније када смо ушли у причу са већ споменутом Милицом Петронијевић, тадашњом директорком Галерије у Чачку, Олга је већ почела да верује у ту причу и тај пројекат, да би чак и када смо били заустављени Олга ипак мени рекла да она верује да ће та ствар да се кад тад заврши.
Ево ја са великим задовољством кажем да је круг затворен, и надам се да је то један у низу кругова који ће се тек догодити. То кажем из разлога што сматрам да Олга Јеврић није добила адекватан одговор заједнице за постигнућа које је имала као уметница. Те давне 1958. године када је свет успео да угледа њене радове, веома је повољно реаговао и Олга је постала једно незаобилазно место у области светске уметности скулптуре.
О самом Олгином делу више ће нам говорити професор Денегри који је вероватно један од најпозванијих да говори о Олги Јеврић, не само зато што је пратио њен рад од почетака па до краја, већ и зато што је он вероватно највише учинио за промовисање српске уметности.
Јерко Денегри: Збиља ми је велико задовољство да сам данас у Чачку, да присуствујем откривању овог споменика. Моје велико признање и захвала иде свима који су узели учешћа у овом подухвату. Ми данас присуствујемо отварању овог споменика и могу рећи да је то и за српску скулптуру и за српску културу и уметност велики датум а поготово када знамо све тешкоће и када, може бити пожалимо што Олга није доживела да никада за свог уметничког периода рада доживи реализацију своје скулптуре у оваквом простору и димензијама.
Она је имала једну метафору која је у ствари истинита, говорила је – једног дана све ће моје скулптуре остати у димензијама моје шаке. Ми овог дана присуствујемо догађају који превазилази ту метафору њене шаке и присуствујемо откривању скулптуре у димензијама слободног простора у градском амбијенту. Већина њених скулптура носила је и поред конкретних назива и назив – предлози за споменике. Стога је овај догађај веома важан не само за град Чачак, него и за српску уметност и саму Олгу Јеврић, зато што је колико знам ово једини пример реализације њене скулптуре у јавном простору и у димензијама које превазилазе камерне димензије скулптуре.
Скулптура је откривена уз Бахову композицију коју је Олга Јеврић радо слушала, а коју су изводили ученици Музичке школе у Чачку.
Пројекат постављања монументалне скулптуре Олге Јеврић у јавном простору града осмишљен је 2009. године, уз њену искрену радост и одобрење. Конкретни организационипослови започели су следеће, 2010. године у оквиру 25. Меморијала Надежде Петровић удоговору са уметничким директором, уметником Миодрагом Кркобабићем.
Претходно су, у атељеу Олге Јеврић на Старом сајмишту, историчари уметности Љубиша Симовић и Милица Петронијевић, тадашња директорка Галерије, заједно са ауторком одабрали скулптуру „Распон у тензији“ из 1996. године, којој је тада у називу додата неформална одредница – Чачак. По изричитој жељи Олге Јеврић, посао израде скулптуре поверен је академском вајару Зорану Кузмановићу, уз уметнички и стручни надзор вајара Косте Богдановића и Љубише Симовића. Урбанистички и архитектонски послови су поверени архитекти проф. др Милораду Младеновићу. Међутим, и поред врло озбиљних припрема и урађених послова, пројекат тада није довршен.
Скулптура РАСПОН У ТЕНЗИЈИ, цемент, фериоксид, гвожђе, 320 х 450 х 300 цм, израђена је у Радионици скулптура „Кузман“ према скулптури малог формата: „Распон у тензији“, 1996, фериоксид, гвожђе, 22 х 37 х 20 цм, Легат Олге Јеврић – Уметничка збирка САНУ.
Фото: Бус Плус
___________________________________________________________
„Monumentalna skulptura“ nema blage veze sa umetnošcu. Bolje da su utrošeni materijal upotrebili za popravku trotoara u nekoj ulici u gradu. Ovo „umetničko delo“ kao da je poplava izbacila. Rugoba koja nagrdi prostor . Bolje bi bilo da je ostao travnjak i posađeno drvo i klupa sa naslonom za sedenje i odmaranje šetača
Misliš da ima kuće tvoje tašte da piša. Sve vas džibere treba kastrirani.
Bolje bibilo i da si si ti zadržao za sebe svoje skromno i maliciozno mišljenje.
Umetnost neko razume, a neko ne. Kao sto se kaze, lepota je u oku posmatraca.
A mnogi se foliraju da razumeju umetnost…
Umetnost ne mora biti lepa, ali mora biti istinita i da na jedinstven i iskren način izražava stav autora prema svetu i vremenu u kom živi i stvara. Sredstva koja umetnik bira da bi izrazio svoje osećanje sveta i vremena u kom živi su nekad u skladu, a nekad i korak ispred epohe u kojoj živi. Apstrakcija se u Jugoslaviji i Srbiji pojavila kao reakcija na epohu socrealizma, neka vrsta bunta na banalno viđenje stvarnosti. Priđite malo bliže skulpturi, sagledajte je sa svih strana osetićete muziku sfera. Bez umetnosti nema života dragi moj Posmatraču.
Zamolio bih uredništvo da koriste usluge lektora, pa da ga zamole da im objasni reč MONUMENTALNO…
jer ovo je tek jedna skulptura, pre bi se moglo reći skulpturica koja, uzgred budi rečeno, ne liči ni na šta…
Kad je vec hvale ovi koji kazu da se razumeju u umetnost, a da mi kojima se ne svidja ne razumemo estetiku ruznog, trebalo je da je stave ispred Galerije pa da joj se dive svaki dan.
Svako moze da natrpa gomilu zardjalog gvozdja sa otpada, i da kaze da je video u tome neku umetnost. A treba valjda i Cacani nesto da se pitaju, da se napravi anketa i da se izabere sta ce da se postavlja i na sta dacse daju pare. Koliko je kostala ona glupost na Spomen Parku? Fantazija necija, ma manite nas toga.
Spomenik koji će predstavljati tepsiju gibanice ćemo finansirati prvom prilikom, kako bi i Cacak City bio zadovoljan.
Za razliku od onih pisoara i ostalih gluposti koje su bile izlozene na gradskom trgu, meni se ovo svidja…ne da moze bas svako ovo da napravi, i nekako mi izgleda zanimljivo…jedino je naziv bezveze…a nekako mi se i uklapa u ambijent…ili bar ne odskace od istog previse 🙂
Sramno.
Jadno.
Ružno.
Sto ne postaviste ovo „kulturno blago“ tj.grdobu koja emituje negativnu energiju ispred Beograda na vodi ili u park na Dedinju kad je toliko vredno,nego je moralo bas u Cacak i to na jedno od retkih peostalih mesta gde je covek mogao da prikupi malo pozitivne energije i lepote iz prirode?
Sta je sledece? Instalacija kravlje ba..ge u svemirskoj kapsuli kao metafora na emisiju CO2? (Eto umetnicke ideje za buducu pescku zonu ispred opstine)
Ako moze neko da otvori jos jednu pecenjaru za ove dzovane i da je popuni onim goblenima sa vasara, da se ljudi osecaju prijatno u okruzenju prasecih glava, kako im i prilici.
Stolnjaci na kockice, i radio negde da zvrci, i bice svi oni srecni.
POSLE ONIH KLOZETSKIH SOLJA NA TRGU SA MEMORIJALA EVO VAM GA NA…U TENZIJI ..PA SE SLIKAJTE
Generacije koje dolaze će nam bar na nečemu biti zahvalne! Uz predstavu “Sonja“, Muzej košarke (kad bude), spektakularno otvaranje i još nekoliko sjajnih programa, definitivno jedan od najznačajnijih rezultata Prestonice kulture! Istražite malo, pojavio se podatak da je Čačak ove godine na petom mestu po broju noćenja u Srbiji! Nismo više samo grad pečenja, rakije i “gde bežiiite“ akcenta…Kultura je sve! I često je najvrednija upravo ona kultura koju većina savremenika ne razume.
Dete, ne lozi se……….