Miša Radivojević: Deda u Čačku je bio razočaran što sam upisao Akademiju

Miloš – Miša Radivojević rođen je u Čačku 1939. godine. Prvi je diplomirani reditelj beogradske filmske akademije, u klasi Aleksandra – Saše Petrovića. U karijeri koja traje od ostvarenja „Bube u glavi“ (1969) realizovao je trinaest dugometražnih igranih filmova. U njegovom opusu posebno se ističu filmovi „Bez“, „Kvar“, „Dečko koji obećava“, „Una“, „Čavka“, „Uvod u drugi život“, „Buđenje iz mrtvih“, „Odbačen“…

Uhvatio sam sebe da kada pomislim na odlazak, u meni se pojavi izvesna radost jer osećam da ću pobeći sa poprišta. Da neću morati da rešavam problem. Grize me osećanje da ostavljam svojoj deci, drugoj deci i mladima da reše problem ćorsokaka u kome smo, rekao je reditelj i scenarista Miloš Miša Radivojević, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Živojin Žika Pavlović“, koja mu je dodeljena na festivalu LIFFE.

Tim povodom, posle 10 godina ponovo je gostovao na jednoj televiziji i za N1 analizirao svoju višedecenijsku karijeru, osvrnuvši se prvo na naslov filma „Bube u glavi“.

„Od početka je sve krenulo pogrešno. Roditi se na početku velikog svetskog rata je već bio rizik. Čitav život se odvijao kroz niz neregularnosti, a vi njima tražite svoj prostor i pokušavate da se impostirate. Vremena gladi, oskudice, represije vas neminovno vode tome da menjate vlastitu sliku da biste opstali. ‘Bube u glavi’ produkt su neregularne situacije“, rekao je on.

Prvorazdredna mitomanija bila je, rekao je kroz smeh, odluka da se bavi filmom u jednoj, siromašnoj i trajno hendikepiranoj sredini kao što je Balkan.

„Prirodno je došlo do toga da moj prvi film po završetku studija bude ‘Bube u glavi’. On je moj pokušaj da govorim o ličnim iskustvima. To je bila 1970. godina u kojoj primećujem da novi mladi, poput mene, dobijaju jednu novu svest. Nema više upornosti, kontinuiteta, dispcipline, već počinje jedno pozitivno rasulo. Svet postaje vrlo dinamičan, sve se odvija mnogo brže. Za tog mladog junaka je tipično da je pomalo šizofreničan, da ne može da usmeri pažnju, a to sam primetio i kod sebe“, opisao je.

Za celu svoju generaciju kaže da su svi bili pomalo idealisti.

„Živeli smo u jednom tvrdom socijalizmu, a želeli liberalniji, demokratskiji sistem. Svi smo naginjali ka humanističkimnaukama, ka umetnosti. A to je težak put. Skoro smo na proslavi mature pravili anketu od preživelih učesnika i 90 odsto od nas birali su fakultete na koje su išli njihovi roditelji. Vrlo malo je reklo da hoće da upiše svetsku književnost, istoriju umetnosi, jezike… Morali su da upišu ono što su njihovi roditelji, a to su sve bila praktična zanimanja – lekar, veterinar, ekonomista“, naveo je.

On se opredelio prvo za filozofiju, pa onda Akademiju, na veliko razočaranje svog dede.

„Deda me u Čačku pita šta sam upisao. Ja odgovaram Akademiju, a on će oduševljeno: ‘Je li vojnu?’. Ja kažem ne, Akademiju za pozorište, radio, film i televiziju. Bilo je ‘gotovo je, stao si na trulu dasku, čitav život ćeš lepiti plakate za pozorišne predstave’…“, priseća se Radivojević.

Od svih humanističkih nauka, film je tada bio najgori izbor, kaže reditelj.

„Da biste ušli na tu kapiju filma, morali ste da imate praksu od bar desetak godina. A ako dođete u priliku da radite film, to je prvo značilo da ste sposobni za participaciju sa sistemom koji je bio nimalo nežan. Nije se moglio računati na velike slobode“, opisao je on.

To što su radili Žika, Saša, Puriša, Žilnik bila je igra sa životima“

Za nagradu koja nosi ime Živojina Žike Pavlovića zahvalan je, ali ističe da ona dolazi posle 60 godina bavljenja filmom.

„To je sjajan ishod. Seme koje posejete niče tek na kraju života. Ne žalim se, vrlo sam srećan svojim pogrešnim izborom, imao sam sjajne učitelje – od Puriše Đorđevića, Aleksandra Saše Petrovića, gledao sam filmove ‘kinoklubaša’, Žike Pavlovića i Makavejeva i došao do mlađih kolega poput Šijana, Žilnika, cele te češke škole. Meni se posrećilo na neki način, ali nikada nisam sasvim mogao da živim od filma. Od filma se nije moglo živeti, ukoliko niste režimski reditelj, jasno opredeljeni da pravite filmove koje vam kažu da pravite“, rekao je.

Sada, u penziji, otvorila mu se konačno jedna nova mogućnost, dodao je.

„Više nema filmskog negativa, koji je uvek bio najskuplji u filmu i za koje novac niko nije hteo da vam da ako niste ili režimski reditelj, ili jako darovit. Nekada sa velikim čuđenjem primećujem svoje godine. Da li je moguće da sam vodeći tako komplikovan život došao na prag 84. i da mi pada na pamet da i dalje radim? Ali sada konačno mogu da snimam film telefonom, niko ne može da me ucenjuje i to je sjajna situacija. Imamo telefon i možemo da snimimo film“, rekao je Radivojević.

Više je vremena, dodaje, proveo u filmu, nego u životu.

„Ovo što sam pomenuo za Žiku, Sašu, Purišu, Maka, Žilnika – nezamislivo je šta su oni doživeli na tom putu da bi došli do sintagme ‘crni film’. To je takav rizik bio, zaista igra sa vlasititim životom. Nije da se plašite da će neko da vas likvidira, jer ste napravili film o vremenu u kome živite, već je sam otpor opštoj slici bio ogromna hrabrost. Svaki dan ste bili na ivici provalije – da bude sklonjeni, diskriminisani ili možda prećutani“, kazao je on.

Naveo je primer uporavo Živojina Žike Pavlovića, čije ime nosi nagrada koju je nedavno dobio.

„Uvek pominjem tu ‘Zasedu’ Živojina Pavlovića 1969. godine u Puli. Pojavi se film koji je toliko subverzivan, koji je u stanju da promeni vašu percepciju života – ali ide u salu, ne može u Arenu pred 10.000 gledalaca, ne pokazuje se titl na Brionima…“, prisetio se.

Za sebe skromno kaže da se „provlačio“.

„Bio sam mlađi od njih, nisam pripadao toj generaciji. I ja sam bio na ivici provalije. Nikada nisam razmišljao o karijeri. Sad kad razmišljam o tome, više sam sebi kvario igru. Obučio sam sebe da pravim jeftin film. Ne bih umeo da napravim film za 10 miliona dolara. Ne bih pristao na to, umro bih od straha da ću potrošiti toliko novca, a da neću napraviti nešto što tome odgovara. To je strašno osećanje“, rekao je.

„Ljudski rod je izneverio svoju šansu, sva zadovoljstva su nam oduzeta“

Miša Radivojević kaže da na pragu 84. godine neminovno razmišlja o smrti, ali je se ne plaši.

„Kada sam bolovao od virusa, rekao sam sebi da je došao kraj, ali u redu je. Dopala mi se činjenica da se nisam preterano prepao. Posle sam razmišljao zašto nisam uplašen pred činjenicom da je moje vreme isteklo. Uhvatio sam sebe da kada pomislim na odlazak, u meni se pojavi izvesna radost jer osećam da ću pobeći sa poprišta. Da neću morati da rešavam problem. Grize me osećanje da ostavljam svojoj deci, drugoj deci i mladima da reše problem ćorsokaka u kome smo. Ne mogu više da se borim, ne mogu da ‘uzmem pušku i odem u šumu’. Osećanje da odlazim nije prirodan strah od smrti, već i izvesna nada jer ne mogu više da pomognem“, rekao je on.

Radivojević je stava da je čitava planeta u problemu,

„Ljudski rod je izneverio svoju šansu, nemamo šansu za neki duži opstanak i divnu, vedru budućnost. Mislim da smo na putu bez povratka. Nikakva katastrofičnost – to je moje lično osećanje. Milo mi je što se izvlačim iz te situacije, ali ne mogu da budem preterano ljut na vlastitu sredinu, jer je ceo svet u užasnoj situaciji“, kaže.

Sva zadovoljstva su nam oduzeta, ističe.

„Ne možemo više ni da poželimo lep obrok ili dobru cigaru, fino piće bez osećanja da je juče poginulo 2.000 u zemljotresu, da milioni dece umiru bez vode, da svet ulazi u ratove. Oduzeta su nam najvažnija zadovoljstva, jer ne mogu da uživam znajući da ogroman broj ljudi strašno pati. Ako imam neke skrivene poroke, radim to nasamo. Osećam potrebu da se zatvorim u mali prostor, da bih imao mali lični luksuz. To je strašno osećanje“, smatra.

Jeste da to jednim delom solidarnost sa ostatkom sveta, ali uništen nam je put ka sreći, ističe.

„Ne mogu više da se smejem slatko, više ne trpim ni komedije. Čitava kinematografija ide u predele zabave, hajde da se zabavimo, što brže, što radosnije, dosta nam je problema. To je strašno, ne možete ništa naučiti smejući se i gledajući šarade. Ljudsko biće ne može da sazri ako se ne suoči sa dosadom. Strašno je pročitati delove Hegela, Dostojevskog, Tomasa Mana, Andrića, Crnjanskog. Dosadno je ponekad čitati te jako važne stvari. A svet beži od dosade. Sve što iole preti dosadom se briše, a do dosade se dolazi kroz napor. Ako ne čitate u knjizi neku frazu pet šest puta, ne možete doći do istine. A svet je ušao u zabavu, film je ušao u zabavu i ja tu nemam šta da tražim“, zaključio je.