Pariz: grad svetlosti za sanjare, zaljubljene i Afrikance

Pariz je grad svetlosti za sanjare, zaljubljene i Afrikance. Reka Sena, Ajfelova kula, crkva Sakr ker na svim su razglednicama i suvenirima. Mali bistroi, moderno obučene devojke i parfemi boje Pariz u žudnju.

Kada dodjem u Pariz,  osećam se mlad.

Sećam se onih vožnji metroom kada je na svakoj stanici u dugačkim hodnicima odzvanjala muzika uličnih svirača.

Kreperi-palačinke sa šećerom i limunom, sa kremom i slane palačinke se i sada prodaju.

Kao i pre dva meseca, spavam u hotelima samo po dve noći.  Za doručak se doplaćuje oko 10 eura. Nikada ne žurim, jedem studiozno,  probajući sve.

Kroasane filujem sa sirevima, cedim na njih voće, punim ih čokoladom.

Ponekad mi se čini da su mi samo oči gladne i pomislim  da ih neću jesti narednih nekoliko meseci. Ali već u sledećem hotelu ih onako vruće,  samo malo drugačije,  prevrćem po tanjiru.

Posle doručka, ne žureći,  odlazim u drugi hotel.

Usput svraćam na mesta  koja  mi se učine  lepa za oko. Sve atrakcije  i muzeje sam već obišao. Započinjem priču sa prodavcima,  prolaznicima na ulici, pitam ih gde je najbliža stanica metroa  ili već nešto čime  bi mogao da započne razgovor.

Trg Republike – mesto protesta ali i uživanja

Ako me pitaju odakle sam, obično se priča nastavi,  a ja nigde ne žurim i svi se razgovori završavaju smehom i pozivom da dodju u Srbiju,  u Čačak.

Pariz ima 14 metro linija koje su isprepletane i uz pomoć njega, samo ako umete da ga koristite, lako ćete  doći iz jednog u drugi kraj Pariza.  Pariski metro je sistem podzemne železnice   Posle metroa u Londonu, Budimpešti i Glazgovu, pariski metro je četvrti najstariji metro na svetu. Prva linija otvorena je povodom održavanja svetske izložbe u Parizu 19. jula 1900. godine  i sa svojih  214 km ima najdužu mrežu na svetu.

Metro nailazi na svakih desetak minuta.  Karta je 2,10 eura  za jednu vožnju.

Svaki  put  kad prelazim iz jednog u drugi deo Pariza čini mi se da sam kao u nekom drugom gradu.

U mom  prvom hotelu, sa šestog sprata sa leve strane vidi se  Ajfelov toranj, sa desne crkva, a dole na  ulici Afrikanci, uglavnom Marokanci – oni koji su uspeli da dodji u za njih obećanu zemlju.

U blizini moj drugog  hotela kod  Trga Italije je kineska četvrt.

Uz  prodavnice, restorane,  kafiće i Kineze pokušavam da zaboravim,  bar na kratko,  francuske sireve. U kineskom restoranu naručujemo paradajz čorbu sa povrćem. Vrela je i jako začinjena, pa zato naručujem činiju pirinča da je razblažim.

Sledećeg jutra, izlazeći iz hotela primećujem spremljenu kolonu štrajkača.  Sindikat francuske avio kompanije na velikim  transparentima traži isplatu penzija.

Sećam se kad je pre možda dvadesetak godina, avio kompanije Air France bila dobročinitelj Kalendara. Reklamne poruke tih godina u Kalendaru kompenzovala je povratnim avio kartama na liniji Beograd-Pariz.

Sada u Parizu nema više  šnajdera iz Srbije koji su šili od jutra do sutra po podrumima šnajderskih ateljea.

Kazu da nekada mesecima nisu videli Ajfelovu kulu.

Ajfelova kula je visoka 324 metra, a metalna struktura je teška 7.300 tona. Toranj je 40 godina bio najviša građevina na svetu! Sada ga  godišnje poseti  5  miliona turista, ja samo jednom  davno.

U muzeju  Luvr gužve, ali najava odmazde zatvara kapije i okolne metro stanice zbog sukoba Izraela i Palestine.

Često ulazim u poslastičarnice, samo  da prekontrolišem cene torti i kolača.

Na trgu muzika i gle  čuda,  noge mi i u novim  tek kupljenim cipelama  poskakuju!  Spuštam torbu na pločnik, a. kesu  sa  Čačkom  držim u   ruci i  igram. Gospodin  od  skoro sedamdeset godina se vrti u krugu,  dovikuju i  smeju se, ali  fotigrafišu  mene sa kesom na kojoj je ime Čačka. To sam i hteo!

U Senegalu nema čačanskog čipsa

Moj treći hotel u Prizu ovoga puta je kod  stanice gde je i spomenik  Edit Pjaf,  malog pariskog vrapca. Davno sam bio na njenom grobu.

Kao najveće gradsko groblje i jedno od najpoznatijih na svetu,  Per Lašez izgleda kao veliki park na  kome se nalazi čak 47.000 biljaka i 5.300 stabala. Do danas je tamo sahranjeno više od 300.000 ljudi.

Groblje je posljednje  odredište mnogih značajnih pisaca, muzičara, glumaca i političkih ličnosti, kao što su Oskar Vajld, Džim Morison, Edith Pjaf i Frederik Šopen. Ali,  Per Lašez nije samo mesto počinka,  to je i muzej pogrebne umetnosti na otvorenom. U turističkim  programima  može se rezervisati obilazak u trajanju od dva sata po ceni od 21 evra.

U muzeju Luvr gužve,  ali najava odmazde zatvara kapije i okolne metro stanice zbog sukoba Izraela i Palestine.

I novi Kalendar u Parizu

U antikvarnici „Šekspir“ u blizini crkve Notr Dam ostavljam kao i svakog puta ćiriličnu knjigu  „Srpski narodni kalendar“, ako neko poželi da je uzme.

U nedelju ujutru u 5 sati se budim pre francuskog petla, skupljam ono malo stvari i suvenira i  krećem na stanicu metroa brinući se da li je tako rano otvoren. Do autobuske stanice, gde čekam  prevoz  za aerodrom Bove, menjam tri metro linije.

Ostavljam Pariz i nije mi žao jer Čačak me čeka da ugrabim  još neki dan da sedim pored Morave.

Svaki povratak u moje dvorište praćen je  divljenjem za tako kratko vreme porasloj travi  i precvalim ružama. Jedna jabuka, koju sam namerno ostavio na grani,  čekala me je, nije htela da padne.

Neka tamo Sene… Moravo evo opet mene!

Slobodan Čvorović

_____________________________________________________