Kako radimo, dobro i prolazimo

Nema objektivnijeg opisa stanja u srpskom zdravstvu nego što je autentično svedočenje građanina koji se na ličnom primeru uverio kako stvari funkcionišu. Polazeći od tog stava, odlučili smo da objavimo dopis našeg sugrađanina Nebojše Aćimovića.

Pozdrav,

Iako dešavanja o kojima ću da Vam pišem zaslužuju kompletan repertoar najsočnijih srpskih psovki, to neću da učinim. Po hiljadu puta se svakodnevno u ovoj autodestruktivnoj državi uveravamo da smo sami sebi najveći neprijatelji. Dokle će takvo stanje da potraje? Verovatno dok se totalno ne istrebimo, bilo ličnim konfliktima, ili u ratovima koje ne moramo da vodimo.

O čemu se radi?

Naime, iako sam zbog bolesti, relativno mlad otišao u penziju, postoje stvari i dogadjaji koji mi teže padaju od bolesti. A to su ljudska glupost, bezosećajnost, odsustvo elementarnog vaspitanja.

Naime, svakih 6 meseci, uz terapiju koju primam, idem na kontrolu u Beograd. Primam na 28 dana veoma skupu hormonsku injekciju. Nju dobijam na osnovu odluke konzilijuma i primaću je do kraja zivota.

Ovoga puta, dokumenta za produženje primanja ovih injekcija podneo sam lično na šalteru endokrinologije u Beogradu, iako je bilo dovoljno poslati ih preporučenim pismom. To sam učinio, radi sigurnosti, mesec dana ranije, poučen neprijatnim iskustvom od prethodnog konzilijuma. Dokumenta sam predao krajem septembra, konzilijum mi do današnjeg dana nije odgovorio. A ja sam odavno trebao primiti tu dragocenu injekciju.

I pored višednevnih poziva i višestruko obavljenih razgovora sa glavnom sestrom na endokrinologiji, gde je ona prebacivala odgovornost na šalterske radnice, a one na nju, dokumenata nije bilo. Izgubljeni su. Verovatno, od učenja nemačkog jezika, zaposlene medicinske radnice nisu imale vremena da odrade svoj posao za ovu mršavu srpsku platu. Njima na čast.

Kada sam se uverio da od ovog posla nema ništa, sakupio sam novu dokumentaciju i preporučenim pismom poslao za Beograd. Ili sam mislio da sam poslao. Jer, posle tri dana, dokumenta su još uvek bila u Čačku, jer je štrajk, o kome se ne govori, ne piše, tabu tema. Umesto da me šalterski radnici obaveste da su u štrajku, oni uredno naplaćuju svoje usluge, a pošiljku ne šalju, ili će usluga u najboljem slučaju biti izvršena sa velikim zakašnjenjem.

I, ko je ovde lud!? U trećoj deceniji 21. veka, dva meseca ne mogu da uručim dokumenta koja se tiču mog zdravlja, jer neko uči nemacki, pa nema vremena da se bavi svojim poslom, a neko štrajkuje i ugrožava sve nas koji od njihove službe zavisimo.

Kome čovek da se žali, kada u ovoj državi niko za svoj nerad i neodgovornost nije odgovarao. Kakav zaštitnik gradjana, kakvi bakrači… Biće nam bolje, kada sami postanemo bolji ljudi.

Aćimović Nebojša,

Čačak

__________________________________________________