Ramna: Opelo đacima i regrutima

У организацији Удружења за заштиту и очување српских споменика у Македонији и Војног синдиката Србије, уз подршку других бројних удружења Срба, у Северној Македонији и привредника из Охрида, први пут од 1925 године, код остатака споменика страдалим српским регрутима и ђацима код Рамне, постављен је крст са текстом ,,Четири стотине – 1915″ који текст је стајао и на разрушеном споменику, а свештеници Македонске Православне Цркве су први пут од 1925. године, када је споменик био подигнут, одржали опело масакрираној деци.

У повлачењу српске војске преко Албаније, у јесен и зиму 1915. године, пре него је мобилисање регрута завршено, тадашња српска влада одлучила је да се позову и генерације рођене 1897. и 1898. године из оних делова Србије, у које су у том тренутку ушле непријатељске трупе.

Неколико дана касније, та је одлука промењена и више се није односила на годиште из 1898. али, како се један део регрута већ јавио надлежним командама, одлучено је да се у склопу повлачења српске војске ка Албанији, заједно са онима који су рођени 1897. године, упуте у Битољ. Како тим поводом написа Бранислав Нушић, била су то све деца, млада као роса, још неогарених уста, тек одвојена од мајки и кућа и одмах поведена путем страдања и патње.

Било их је око 40.000 деце која су по наредби поведена у збег, како их непријатељ не би заробио, јер су то она деца која ће марта месеца идуће године бити регрути.

Њихова мршава тела, њихове неразвијене груди и непоуздан корак једини су још трагови њихова детињства, јер угашен поглед, оборене главе и тежак бол исписан на лицу давао им је изглед стараца од осамдесет година, није се ни слутило да су та деца на смрт осуђена. Послати су у повлачење без оружја, а многи од њих нису имали ни комплетне униформе.

Око четири стотине ђака из скопске ђачке чете, и младића будућих регрута, због болести и изнемоглости током маршевања ка Албанији, био је збринут у привременој болници у манастиру Св. Наум, где су према доступним историјским подацима, негде око Православног празника Ђурђиц,1915. године, били заробљени од стране бугарски побуњеника из Охрида, предвођених Иваном Киселиновим.

Онако измрзле, болесне и изнемогле, одвели су их у атар села Рамне и у винограду испод цркве Св. Атанасиј, свирепо поклали и поубијали чак и вилама. Преживео је само један дечак, од двојице браће Ристић, којег је пронашао један Македонац из суседног села Велестово, одвео га својој кући, залечио и касније оребацио у Грчку одакле се касније са српском војском вратио у Србију.

Ристић и Македонац су се побратимили, поштовали и посећивали целог живота.

Споменик код Рамне, познат као,,Четири стотине – 1915″ био је обелиск од белог мермера са Плетвара, висок 11 метара, а подигао га је тадашњи Епископ охридски Николај (Векимировић) недалеко од Биљаниних Извора, по пројекту чувеног српског архитекте Момира Коруновића. Споменик је миниран половином 1941. године, током фашистичке бугарске окупације од истих оних који су ову децу масакрирали.

Војни синдикат Србије и Удружење за очување и заштиту српских споменика у Македонији, на основу оригиналног цртежа споменика добијеног од унука Момира Коруновића, израдили су нов пројекат и покренули иницијативу за обнову овог за српску историју важног војног меморијала као симбол праштања и порука да се овакав злочин никада више не сме поновити. Данас је на остацима споменика који је уједно био и костурница постављен крст, како би се то место означило као гробница и спречило његово даље скрнављење.

__________________________________________________________