Rudničani ogorčeni usled uništavanja šuma pitaju: Gde idu ti kamioni?

Već sam više puta rekao – jedino se, koliko je poznato, šezdesetih godina prošlog veka u značajnoj meri na Rudniku pošumljavalo, kada su deca, preko omladinskih radnih akcija, učestvovala u sađenju drveća i velikom pošumljavanju čiji nas borovi i danas okružuju, kaže jedan Beograđanin, ujedno i Rudničanin, čija vikendica datira upravo iz tog perioda.

On, kao verni hroničar važnih zbivanja u toj maloj planinskoj gornjomilanovačkoj varošici, gde je, kako kaže, proveo više od pola svog radnog veka, svedok je „nenormalnog uništavanja“ prirodnih i šumskih bogatstava koja se, ne samo poslednjih godina, već mnogo duže, događa na najvišoj šumadijskoj planini; da bi skrenuo pažnju javnosti na alarmirajuće podatke, dosta ilustrativno dodaje: deca koja su tad sadila, među kojima sam i sâm bio, danas su nažalost stariji ljudi, 80-godišnjaci!! Do danas, posle toga, da znam, ništa!

Ovaj sagovornik portala, Milan Despotović, inače profesor fizičke kulture u penziji, ističe da je Rudnik još od najstarijih vremena bio poznat po šumskom bogatstvu, dok je danas situacija da u letnjim mesecima, po nekoliko šlepera i teretnih kamiona dnevno odnosi velike trupce drva, kao i potpuno mlada i zdrava stabla.

– Pitam se samo da li je profit nadvladao sve ostalo i više se ne mari za osnovnom ljudskom potrebom da se živi u zdravom i prirodnom okruženju. Rudnik je ne samo „krov Šumadije“ već predstavlja svojevrsna „pluća Šumadije“ i centralne Srbije. Poslednjih godina se nemilice seče. Tu niko nikome ne odgovara, niko i ne kontroliše šta se sve zbiva sa šumama – poručuje Despotović.

U mnogobrojnim apelima nadležnima ne vidi rešenje jer se, po njemu, kod nas odgovorni „prave i gluvi i slepi“.
– Apeli svih nas nadležnima, preduzeću „Srbijašume“ i ostalima, ostali su bez rešenja, a najčešće čak i bez odgovora! Jednostavno, ne znam šta nam je činiti nadalje. Treba da se uklanja staro ali da se čuva mlado drveće; bukvi npr. treba 50–60 godina da dosegne svoju visinu – objašnjava zabrinuti meštanin.

Kritičan prema svemu što se zbiva sa sečom šuma je i Zoran Nikić, čija porodica obitava gotovo dvesta godina na Rudniku.

– Ja više i ne znam odakle se vuku ta stabla. Kaže se da se seče za tehničku obradu, tzv. tehničko drvo, gde postoje stroga pravila proreda, a to je da se biraju stara stabla, bolesna, šuplja ili kriva, kao i stasale bukve, ali se, izgleda, to uopšte ne poštuje. Neke površine obrasle šumom vidno su ogolele i degradirane. Svi znamo da je, dok se ne obnovi šuma, potrebno nekih 20-ak godina – napominje Nikić i dodaje da nadležno preduzeće „ništa ne ulaže u unapređivanje šume, kao i puteva koje kamioni, naročito poslednjih godina, uništavaju, čineći nemerljivu štetu stanovništvu„.

Kakva je dalja procedura sa stablima, pitanje je na koje su sagovornici ostali nemi.

– Da li se prave parketi, daske, štafne, nameštaji, da li je u pitanju izvoz… nevažno je. Ima nekoliko firmi koje „kao da su nečim zadužile Srbijašume“ – zaključuju uglas obojica bez navođenja o kojim se tačno preduzećima radi.

Naveliko se priča da ih štiti vladajuća stranka i da niko ništa i ne može da preduzme.

Autor: M. M.  Foto: M.P.

___________________________________________________