Zlatna medalja za inovatora

На недавном међународном фестивалу иновације Тесла фест у Новом Саду златна медаља је припала Чачанину Милошу Урошевићу, дипломираном инжењеру машинства у пензији. Иноватору из Града на Морави ово признање је додељено за породичну сушару намењену термичкој преради воћа, поврћа и других намирница.

Као вишедеценијски конструктор унутар развојног сектора чачанске фабрике ЦЕР, Урошевић се на стручном плану потврђивао нарочито током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, када је своје стваралачке и иноваторске домашаје побољшавао и кроз вишекратна стручна усавршавања у иностранству, а највише у СССР-у.

За техничка унапређења до којих је долазио у своме делању понео је прегршти признања (међу којима и Октобарску награду града Београда за иновативна постигнућа). У предвечерје распада СФРЈ, овом креативном, марљивом и одговорном стручњаку припала је и дужност челног руководиоца општине Чачак.

Био је посланик у Скупштини Републике Србије, а потом се нашао и у клупи Савезне скупштине. У обема представничким структурама био је ангажован при телима задуженим за техничко – технолошки развој.

Разговор који смо са Милошем Урошевићем уприличили поводом добијања најновијег признања текао је овако:

• Најпре нам кажите, Милоше, назив уређаја који сте начинили? Има ли он некакву стриктну термотехничку, или пак какву другачију, именску шифру и нумерацију?

– Реч је о породичној сушари ПС–140. То је мини уређај универзалне намене. Електро и термичке карактеристике омогућују сушење воћа, поврћа, лековитог биља, зрнастих култура, меса, рибе. Признање за иновацију носи назив Златна медаља Никола Тесла.

• Јесте ли дуго радили на прорачунима и техничком извођењу? И, уопште, код иноваторства, да ли почев од саме идеје па до оваплоћења замисли, то јест до финалне материјализације, ваља рачунати с периодом који није ни кратак?

– За реализацију овог уређаја користио сам пројектантско и практично знање које сам акумулирао током деценија проведених у конструкторском раду у некадашњој фабрици ЦЕР. Наравно да сам могао рачунати и на извесно теоријско предзнање до којег сам још  од студентских дана увек доста држао. Тако да не бих могао рећи да сам код израде ове сушаре потрошио неко баш силно време. Иначе, реализаторски пут и читав процес код овог или оног конкретног иновацијског захвата најчешће зависе од мноштва чинилаца. Фактори су разни – почев од амбициозности самог подухвата, преко степена посвећености решавању себи постављеног задатка, то јест преданости у раду, па, разуме се, све до материјално-техничких могућности које стоје на располагању.  

• Да ли се унапређења која сте код сушења – поглавито воћа и поврћа – у Вашем уређају PS-140 постигли више односе на уштеду енергије, или пак на квалитативне аспекте самог резултата до којег се у термичкој обради пољопривредних или других производа и сировина долази?

– Техничка новост, односно иновација, јесте у изведеном склопу погонских, регулационих и мерних елемената који омогућују равномерно сушење у комори. Наравно, уз оптимизацију употребе електричне енергије. 

• Онима који ишта знају о фамилији Урошевић из Доње Трепче, а чији сте и Ви изданак, познато је да мајсторлука и довијања у унапређивању расположивих алата, опреме и машинерије у Урошевићима није никада мањкало. Сетимо се, на пример, Вашег деде Миљка и његовог самоучарског иноваторства оствариваног на један потпуно руралан, рустикалан начин.

– Господине Јевтовићу, уистину захваљујем на таквом подсећању. Без наших предака ни ми не бисмо били овакви какви јесмо. Ђедо Миљко је својим талентом, интуицијом, то јест практичним иновацијским учинцима до којих је успевао да домаши, а све у условима врло ограниченог приступа информацијама из науке и технике, постигао више него што је остварила неколицина нас, његових унука, инжењера… а при чему смо сви ми радили у много бољим условима за техничко стварање… 

• Данас, када главни социјални токови имају смер који је у много чему готово сасвим дијаметралан у односу на друштвена усмерења из времена у којем сте стасавали, те се формирали и развијали као несебичан и високоетичан стваралачки персоналитет, како гледате на друштвену збиљу? Познато је да свакоразним злонамерницима и илузионистима плиткога знања, на њихове пакости, пизматичности и испразна политикантска опсенарства, одговарате зналачки, постојано, чврстим аргументима. Није згорег, истине ради, да нас и овога пута подсетите на нека од необоривих факата везаних за привредно-економски просперитетне шездесете, седамдесете, па унеколико и осамдесете године прошлог века.

– Не бих се сада позивао на бројне проверене податке. Они су потврђивани и из визура и експертиза развијених земаља западног света. Желим да кажем да су у периоду од половине педесетих па негде све до 1980. године, реализовани у ФНРЈ и у СФРЈ врло значајни и импресивни програми у свим областима живота и рада, а нарочито у привредно-економској сфери. У том смислу је, на пример, средина седамдесетих сматрана „златним Перикловим добом“. Изникли су у тим временима бројни појединачни и колективни ауторитети и гиганти у привреди, науци, здравству, уметности и култури, спорту. 

• Доста је фреквентна и прилично је на снази флоскула која би да нас учи како је друштвена својина, сама по себи, била некаква свеопшта кочница привредно-економског развоја, те да је потенције друштва размештала дуж слепог колосека. Да ли се свакоразни аспекти и домети некадашњег социјалистичког бољирања који су евидентирани по читавој ширини друштва, и који су као такви били признати и релевантни у чиавом свету, сада могу на објективистички начин констатовати, или пак острашћено оспоравати, а само и искључиво по основу априорног критиковања и догмтског одбацивања друштвене својине над средствима за производњу, то јест над најкрупнијим добрима? Шта Ви данас мислите о томе?

– Априорно негирање и поништавање икаквих развојних потенција и постигнућа код друштава у којима је системски преовладавала друштвена својина доводи до тога да се од дрвећа не види шума. На пример, ми смо пре педесетак година имали веома солидно развијену и пољопривреду и индустрију, а и привреду у целини. Била су то постигнућа и статуси по основу којих смо се могли мерити са остварењима у средње развијеним земљама. Не смемо заборавити од чега смо и од какве смо пустоши 1945. године кренули у развој и у релативно сасвим солидан свеопшти друштвени просперитет – рекосмо, од привредно-економског, васпитно-образовног, здравственог… све до културе и спорта и сфере забаве… Не сме се изгубити из вида један битан, свакако и набитнији, квалитет и развојни потенцијал друштвене својине како такве – реч је, наравно, о степену слободе коју запослени могу током радног процеса, а и у расподели добити, искусити и уживати. 

• Стваралачки пориви Вас не напуштају. Прегурали сте осамдесету, интелектуално и умно сте и даље доста свежи. Можда би – да Вас је могла посматрати – Сартрова дружбеница Симон де Бовоар (иначе и сама филозофкиња), људима Ваших година давала веће могућности и веће стваралачке изгледе од оних на које је указивцала у својим геронтолошким студијама… то јест већа очекивања везивати и уз ту Вашу животну доб коју, у данашње време, можемо назвати некаквим средњим познијим годинама…

– Тачно је да се границе у том смислу унеколико померају, што је такође известан цивилизацијски напредак. У сваком случају, више себи импонујем када сам овакав какав јесам, а не накакав олењени и обезнађени старац. Да сам пасивнији, то јест неактивнији, те да сам у којечему суштинском и битном мање доследан, знам да бих себе мање поштовао. 

Разговор водио:  Братислав Бато Јевтовић             Снимци:  Зорица Јаковљевић и Милош Урошевић                

__________________________________________________________