Čačanima lična karta ne treba, po govoru se poznaju

Osim što su prepoznatljivi po pevljivom govoru, Čačani imaju izraze koji su samo njima razumljivi, a većina ne spada u jezički standard srpskog jezika

Jabogme, on je bastašan. Šino onog šalina u zatiok, a veselnik svrzalj, pa po onoj alaudži, bez džoke, završio u čečvaru.

Naravno, niko više u čačanskom kraju ne bi sve ove reči sastavio u dve rečenice (koje, otprilike, znače da je neko vešt udario mangupa u potiljak, a taj nesrećnik, smotan, završio u šiblju po nevremenu, bez jakne), ali bi verovatno razumeo značenje svake pojedinačno.

Jer, osim što su prepoznatljivi po pevljivom govoru, Čačani imaju izraze koji su samo njima razumljivi. Te reči i danas se koriste u svakodnevnom životu, a većina ne spada u jezički standard srpskog jezika.

Danas gotovo da nema lokalca koji ne razume značenje reči poput gidon, šalin, dusa, vonj, zamaganjiti, alaudža, čuma, smok, bučuk, džakati, nedotavan, džoka… Stoga nije neobično ako u Ljubiću, gde se nalazi stočna pijaca, a petak je u gradu na Moravi pijačni dan, čujete prolaznike koji diskutuju o ceni „ranjenika”.

Reč se izgovara s akcentom na „e” i znači tovljenik, uhranjena svinja. A veselnik nije onaj ko je veseo, već suprotno, neko ko je jadan i nesrećan. Šalin je mangup, džoka je suknena jakna, a čuma – bolest. Zato kažu da Čačanima lična karta nije potrebna, jer se po govoru poznaju.

– Svih ovih godina nije bilo lako odvojiti turcizme od jezičkog standarda a pritom se baviti pisanim novinarstvom, jer reč je o hiljadama reči koje su „žive” u svakodnevnom govoru. Naravno, bilo je situacija kada se neki događaj verodostojno može preneti samo uz upotrebu tih lokalizama, ali su to bili retki trenuci. Znao sam da su ti pojmovi često razumljivi samo užoj čitalačkoj publici, pa sam morao nalaziti prihvatljiva jezička rešenja – priča Rodoljub Petrović (83), novinar i publicista iz Čačka, koji je s kraja osamdesetih pa do sredine devedesetih bio i predsednik čačanske opštine.

Nesporno je da taj jezik i danas živi u narodu, napominje naš sagovornik i dodaje: „I ovaj naš razgovor i tekst koji pišete je doprinos njegovom opstanku.”

Vokabular razumljiv Čačanima, odnosno življu zapadne Srbije, obiman je u toj meri da se čak ukazala potreba i za pisanjem rečnika. Takozvane čačanizme pažljivo je osluškivao i beležio arhitekta Duško Milošević, rođeni Beograđanin čiji su preci Čačani. Fascinaciju čačanskim lokalizmima pretočio je u delo „Moj rečnik čačanskih pojmova”, koje pored kratkih priča sadrži i obiman rečnik.

– To su sećanja i razmišljanja o detinjstvu i životu uopšte. O poznatim i nepoznatim Čačanima, koje sam znao ili nešto čuo o njima. O događajima u kojima sam učestvovao ili su mi drugi pričali da su se dogodili. Glavni junak knjige je Čačak sa okolinom, ljudima, mentalitetom, istorijom. Opisani su i za mene važni čačanski geografski pojmovi, toponimi, lokacije, kuće, manifestacije. Sve ono što čini duh jednog mesta – naveo je Milošević u opisu svog dela, u kojem objašnjava značenje reči drob, videlo, bukarenje, vabiti, gidon, jaud…

Nedavno je iz štampe izašao još jedan rečnik „Viđelo srpskog jezika”, penzionisanog učitelja Petra Vučićevića iz obližnjeg Arilja. U ovoj riznici se ide korak dalje, pa pisac omladini u nasleđe ostavlja više od 6.000 davno zaboravljenih reči karakterističnih za ovaj kraj Srbije.

– Rečnik sam počeo da pišem daleke 1962. kada sam u svesku zabeležio prve reči koje sam čuo od svojih starijih ukućana i rođaka. Bilo mi je neobično jer te reči nisam imao prilike da čujem tokom školovanja u većini obrazovnih institucija, a bile su u svakodnevnoj upotrebi u narodu. Pre samo 70-ak godina svi ti izrazi bili su potpuno razumljivi svakom stanovniku Zlatiborskog i Moravičkog okruga. Ako bih se danas u svakodnevnom govoru koristio isključivo objavljenom jezičkom riznicom, ne verujem da bi me razumelo ni 20 odsto mladih – kaže Vučićević za „Politiku” dodajući da su mnoge reči nestale zajedno sa predmetima koje označavaju, poput jarma, ralice, vinta…

U njegovom se delu nalaze i objašnjenja za svaki navedeni pojam, poput reči „venčanica” koja se u ovom delu Srbije izrađuje isključivo od drveta. To je, inače, greda, krovni nosač.

U negovanju starih izraza, u ovom delu Srbije je ipak najdalje otišao pesnik Branko V. Radičević. Kao nijedan drugi poeta, on je svojim pesmama obgrlio jezik i majke. „Sujeverice i druge reči” su samo jedno od stotinu dela iz bogatog stvaralačkog opusa ovog zavičajnog pisca koji u gotovo svakoj svojoj rimi baštini rečnik čačanskog kraja.

Mali rečnik čačanizama:

• basamaci – stepenice
• basta, bastašan – ume, snalažljiv
• azman – vepar
• šino – udario
• jabogme – naravno
• bukarenje – parenje svinja
• grljaš – nezgrapan čovek
• makanja – nejako dete
• slotija – ogromno
• sočiti – provodadžisati
• svrzalj – smotan
• žimi – nema prevod, koristi se u kontekstu „žimi, ako si uradio, rekao”
• gidon – upravljač bicikla
• plaknuti – ovlaš oprati
• jaud – sitan čovek
• džakati – razgovarati
• kotobanj – korpa od pruća
• guber – vuneno ćebe
• jazuk – ostaci hrane
• probrcnuti – pokvariti
• mraka – sitan čovek
• dusa – komad
• zamaganjiti – isprljati
• smok – kajmak
• bučuk – drvena posuda za ishranu stoke
• nedotavan – nerazuman