Sećanje na Zoranu: Život je nije štedeo, ali se nikada nije predala

Prošlo je tačno 6 godina, kako je osnivač i trener čačanskog Karate kluba “Nemanja” tragično izgubila život, na putu za takmičenje.

Nakon nje, klub je nastavio sa svojim radom kako bi uspomena na Nemanju, a od tog momenta i na Zoranu bila sačuvana. Stari i novi članovi svojim radom, medaljama i samim postojanjem se trude da ono što je ona izgradila, nastavi sa daljim rastom i napretkom.

Zorana Kojić je podsećanja radi, šampionka stare Jugoslovije u karateu. Bila je u prvoj postavci karate reprezentacije, odabrana od strane braće Jorga. Zabeležila je velike uspehe, kako u pojedinačnom nastupu, tako i u ekipnom, gde je ostavila neizbrisiv trag sa svojim koleginicama, Bojanom Šumonjom i Nadom Jahić. Na tronu su se dugo zadržale, gde i nakon njihovog prestanka, rezultati nisu mogli biti nadmašeni.

Zorana Kojić je rođena u Vitanovcu, 26.08.1956.godine, kao drugo dete u porodici. Završila je Osnovnu i Srednju školu u Čačku, gde je i živela. Upisala je Matematički fakultet u Beogradu, gde počinje svoje karate početke i biva zapažena. Vladimir i Ilija Jorga biraju Zoranu među prvima za reprezentaciju. U Beogradu upoznaje svog budućeg supruga, sa kojim osniva porodicu i dobija sina Nemanju. Ubrzo potom, suprug joj se teško razboleo I preminuo. Ostaje sama sa sinom, gde živi na relaciji Beograd- Čačak. Ispisala je karate istoriju, koju niko ne može izbrisati. Ali, nakon tragedije, povlači se iz aktivnog takmičenja. Sa samo 18 godina, Nemanja je iznenada preminuo u Čačku, gde biva i sahranjen.

Nakon samo dve godine od tada, Zorana osniva klub, kojem daje ime upravo po svim sinu. Okuplja decu i posvećuje se radu sa njima. Zorana je oduvek važila za jaku i hrabru ženu. I dok bi mnogi odustali nakon ovakvih nesreća, Zorana je svu ljubav posvetila deci, koja nisu njena, koja nisu Nemanja. Ali je uspela da kroz njih on živi i da ostane trag da je takav mladić postojao. Bila je jaka, puna ljubavi, strpljenja, osmeha, šale. Kada bi je neko nov upoznao, nikada ne bi mogao da predpostavi kakav život ima. Žena hrabrost. Uvek je birala da bude među omladinom, jer je i samog takvog duha bila. Iznedrila je svoje šampione, bila ponosna na njih. Kod nje je svako dete bilo isto. Svakome je davala šansu, “gurala” u salu, sklanjala sa ulice, od problema. Bila je retka, neponovljiva.

“Zorana je na mene ostavila dubok trag svojom pojavom i kao ličnost i kao trener. Ona je bila jedinstvena i neponovljiva. Umela je da izmami osmeh svima. Njen pogled mi je ulivao sigurnost i poverenje. Iako je njena pozicija trenera zahtevala da bude stroga i ozbiljna, ona je bila najveće dete od svih nas. Svaki put kad pomislim na nju, pomešaju se tuga i sreća. Tuga zbog toga što je nema, a sreća što sam imala tu čast da je upoznam”, kaže Milica Pećinarević, kadetkinja ovog kluba.

Devojčica koja je, kao i mnogi, svoje početke započela upravo uz Zoku. Devojčica koja je već sada veliki šampion, a u koju je i sama Zorana ulivala velike nade. Milica ponosno brani boje kluba “Nemanja”, jer pravi šampioni to i rade kada se desi ovako nešto. Ostaju u svom matičnom klubu, uprkos svemu. Jer tako ime živi. A kroz dalje vežbanje, pokazuju zahvalnost za sve naučeno do tada.

Klub sada vodi Marija, njena učenica, koja se trudi da ono što se gajilo u klubu sa Zoranom, opstane, uprkos vremenu. Organizuju i Memorijalni turnir “Nemanja I Zorana” u njihovu čast i trude se da kroz karate, takmičenja, druženje čuvaju uspomenu na jednu divnu ženu koja je itekako ostavila trag, kako u sportu, tako i u srcima mnogih ljudi, a posebno dece, na šta bi sigurno i sama bila ponosna.