Kroz san video da je izgubio brata

Ima nekih događaja iz Velikog rata krajnje mističnih, koji nikada neće biti razjašnjeni. Jedan od takvih događaja navodi u svom „Ratnom dnevniku 1914–1918” Mileta M. Prodanovića (1883–1945) iz mesta Pranjana kod Čačka.

Mileta Prodanović

Mileta i brat mu Zdravko, sinovi trgovca Miloša i Marice Prodanović, učestvovali su u oba balkanska rata, a od jula 1914. borci su Prvog svetskog rata. Darovit i otresit, Mileta je vodio dnevnik, pisao zapovesti, crtao predele i borbene položaje. Za jedinice Šumadijskog artiljerijskog puka, u kome je bio raspoređen, nabavljao je provijant: hranu za ljudstvo, seno i zob za konje i volove koji su teglili topove, haubice i komoru. Njegov brat Zdravko bio je narednik i zastavnik-barjaktar u Trećem niškom konjičkom puku.  

Događaje i datume Mileta je u svom dnevniku vodio po starom kalendaru. Za 4. avgust 1914. navodi: „Lep i vedar dan osvitaše. U 7.40 časova pre podne poče artiljerijska paljba sa obe strane, koja jaka i žestoka celog dana traje. Jedan peš. puk Moravske divizije rano uvodi se u borbu i razvija se kod sela Tekeriša. Naši uspevaju da zauzmu selo Tekeriš… Naše pak desno krilo ka Rumskoj, teško napreduje… Jedan divizion poljske artiljerije Drinske divizije dođe na Radonjića brdo i sa tri baterije otvori paljbu, pomažući naše desno krilo…

Protivnička artiljerija sa Golog brda i Trbosilja dejstvovala je celog dana u pravcu Radonjića brda… Ja sam tog ranog jutra uzeo kola i poveo vojnike u selo Krivaju te kupio zobi za konje i kupio stoke za klanje za ishranu ljudi. Po svršenom poslu žurio sam u bateriju i u 4.30 č. po podne stigao na položaj Radonića brdo. Baterija je bila u dejstvu. Izvestio sam komandira o hrani koju sam nabavio, a on mi je zahvalio na mom zauzimanju za bateriju. Seo sam pozadi topova odmora radi na žile isplakane kišom od neke stare trešnje. Baterija dejstvuje. Meni samo srce zaspalo. Sedeći naslonjen na laktove odmah zaspah.

Odjednom u snu stvori mi se slika velike krvave borbe u velikom ušorenom selu; lepa crkva porušena granatama i sa obaljenog tornja jedna cigla više od njene polovine nadnela se. Sam mislim kako je njena teža ne obali. Tog trenutka izbi streljački stroj i moj brat Zdravko sa isukanom sabljom pred strojem. U tom momentu on pada pogođen. Ja se prenem iz sna…

Ovo mi se sve zbilo za nekoliko trenutaka. Skočim sa tog mesta, protrljam čelo. Vidim da je to san. U tom me komandir upita. „Šta je tebi Mileta, te si tako prebledeo”, šaleći se sa mnom, „sigurno si se uplašio kad vidiš kako se mnogo gine?“. Ja mu rekoh da se lično smrti nimalo ne plašim za sebe, što je uveren iz minulog rata, a i iz borbe prošlog dana, jer sam uvek bio u bornom delu baterije, ali mu rekoh da sam momentalno sad, kad sam seo, zaspao i san mi veoma ružnu sliku predstavi. Sve mi je moj Zdravko na umu, jer vidim kakve se krvave borbe vode i vodim, da čovečji život nije ništa“…

Za utorak, 5. avgust, Mileta u dnevniku piše da je njihova jedinica izašla na Cer. „…Po izlasku na vrh Cera vidik na sve strane je vrlo veliki. Šabac sav gori. Tako isto i sva sela po Mačvi gore. Topovi na sve strane grme… Sa Cera se lepo videlo kako protivnik odstupa niz Jadar i Jadarsku Lešnicu. Njihova municiona kolona u dolini Jadranske Lešnice ostavi sva kola i pobeže čim u kolonu pade. Naš artiljerijski metak… Lepo je sa Cera posmatrati bogatu Mačvu i Pocerinu, ali je sada žalosno. Protivnik je sve upropastio, opljačkao, popalio, samo se dimovi puše. Svaki se osećao radostan što je neprijatelj ovako razbijen, ali sam ja ipak nekako neraspoložen“…

Ratniku Mileti se stalno vraćao san koji mu se zbio prethodnog dana. Tek, taj san bio je, ispostaviće se, java. Dok je Mileta klonuo iza haubica koje su gruvale i kratko usnio, istoga tog trena, u selu Prnjavoru kod Šapca, u bici sa neprijateljem – pao mu je brat Zdravko!… O zbilji događaja saznaće tek šest dana kasnije.

U dnevniku o tome piše: „Nedelja 10. avgusta. Oblačno. Pošto sam opisao sve konje, koje smo od plena dobili, zaveo ih i spisak poslao divizionu, upitao sam komandira da odem na Džajevac više Novog Sela, da se vidim sa Zdravkom. On mi odobri, samo pošto ručam, jer je već bilo 11 časova. „Pa uzmi jednog vojnika, neka pođe s tobom. Ponesite puške, jer teren nije raščišćen“… Odmah po podne uzjaham konja sa još jednim vojnikom i pođem za Džajevac“…