Koga sam sve izgubio u 2023.

Те, из угла обичног човека поражавајуће, 2023. године, навршио се век од рођења Мире Ступице, Мије Алексића, Михаила Бате Паскаљевића, Живке Матић, Татјане Лукјанове, Антонија Исаковића, Иве Робића, Драгослава Андрића, Марије Калас, Стјепана Бобека и многих других јунака мог живота…

Те године готово ниједан од ових јубилеја није обележен у мом граду. Није било времена или средстава. Ако изузмемо обележавање стогодишњице рођења горе поменутог Андрића у Градској библиотеци у Чачку, могли бисмо смело да помислимо да су сви ови људи остали заборављени и заробљени у историји, јер неко ко би о томе требало да води рачуна, не води.

Ту годину пак, обележила су масовна убиства, политичке кампање “за динар више“ и промовисање кича и шунда у нашим медијима. Те 2023. године, просечан човек је још једном показао своје право лице, себичност и способност да се унизи и у најтежим тренуцима које смо (пре)живели.

Те године, у својој 105. години напустила нас је Бранка Веселиновић (1918-2023), чије смо последње рођендане славили са великом дозом поноса, обзиром на то да је до своје смрти била најстарија жива глумица на свету. Бранка, (дев. Ћосић) рођена је далеке 1918. године у Старом Бечеју. Да, у Аустроугарској. Дружила се својевремено са Десанком Максимовић, а приликом добијања “Стеријине награде“, 1964. године, у жирију је био и Меша Селимовић! То су подаци који нам говоре да је Бранка заиста п(р)оживела два века. Последњи пут је играла у позоришту 2007. године. До смрти се бавила хуманитарним радом и извођењем луткастих представа уз помоћ лутака које је сама правила. Била је удата за глумца и преводиоца Млађу Веселиновића (1915-2012). Нису имали деце. Своју енергију су усмерили ка помоћи незбринутој и деци са инвалидитетом. Остаће урезани у историји као дивни, тихи и ненаметљиви људи и највећи хуманитарци које смо имали. А можда нисмо били ни свесни.

И други клавијатуриста Бијелог дугмета, Владо Правдић (1949-2023), преминуо је у Сплиту, 4. децембра 2023. године након тешке болести. Владо је рођен у Срајеву 6. децембра 1949. године. Завршио је нижу и средњу музичку школу. Свирао је пиано/клавир. После Гимназије је уписао студије физике на Природно-математичком факултету у Сарајеву и догурао до статуса апсолвента. Музичку каријеру почиње 1965. године у групи Вокинси, а значајнију гажу добија у Амбасадорима у периоду од јесени 1970. до пролећа 1971. године, а затим прелази у Индексе. Након тога прелази у Јутро тј. Бијело дугме где и завршава своју музичку каријеру. Са Бијелим дугметом је снимио два албума “Кад би’ био бијело дугме“ (Југотон, 1974.) и „Шта би дао да си на мом мијесту“ (Југотон, 1975.)  пре одласка у војску 1976. године. Војску је одслужио у Чачку. Владо се вратио у Бијело дугме 1978. године и до 1987. је са Дугметом објавио пет албума: “Битанга и принцеза“(Југотон, 1979.), “Доживјети стоту“ (Југотон, 1980.), “Успаванка за Радмилу М.“ (Југотон, 1983.), “Косовка дјевојка“ (Дискотон, 1984.) и “Пљуни и запјевај моја Југославијо“ (Дискотон, 1986.). Након турнеје 1987. године, Владо се повукао из групе и отишао је у САД и посветио се раду са рачунарима. Учествовао је на опроштајној турнеји “Загреб-Сарајево-Београд“ 2005. године.

Архитекта Енергопројекта и вечити критичар непланског урбанизма града Београда, Драгољуб Бакић (1939-2023) преминуо је 13. фебруара 2023. године. Дипломирао је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 1962. године. Аутор је бројних објеката и урбанистичких целина у Југославији, Kувајту, Замбији, Ираку, Зимбабвеу, Јужноафричкој Републици, Саудијској Арабији, Уједињеним Арапским Емиратима, Kатару, Бугарској, Данској, Швајцарској, Пољској, Грчкој, Малезији, Венецуели и Јапану. Међу најзначајнијим објектима чији је коаутор заједно са супругом Љиљаном Бакић су хала Понир, и београдска насеља Нова Галеника и Вишњичка бања.

Једно од најзначајнијих имена у историји спорта, а кратког надимка сличног као воз, тренер свих тренера – Мирослав Ћиро Блажевић (1935-2023), свој пут на овој планети завршило је у 88. години живота. Рођен је у Травнику, а своју играчку каријеру провео је у Динаму из Загреба, Ријеци, Сарајеву, Сиону… Тренирао је исте те клубове, али и Нант, ПАОК, Осијек, Хајдук Сплит, па и Хрватску, Иран и Босну и Херцеговину. Свој највећи успех постигао је са Хрватском, на Светском првенству у Француској 1998. године освојивши треће место и бронзану медаљу, двадесет година пре него што ће тај успех поновити Далић. Био је симбол Југославије, човек оштрог језика и без длаке на њему. Често оспораван и критикован због свог јасног става према спорту и политици. До последњег даха истински љубитељ нежнијег пола, који му је према његовим речима био и једини порок.

Марко Јанковић (1947-2023), један од највећих новинара, радио и телевизијских водитеља преминуо је 17. јануара 2023. године у Београду. Јанковић је рођен у Крагујевцу где је и завршио основну и нижу музичку школу и Гимназију. Дипломирао је на ПМФ-у. Године 1970. био је један од оснивача радија “Студио Б“ где након четири године хонорарног рада постаје стално запослен. Две године је био музички сарадник, а затим постаје водитељ-новинар и бави се искључиво рок музиком. Постаје један од најпознатијих диск-џокеја у земљи. После повратка из војске 1975. године води емисију “Од доручка до ручка“ у којој доводи познате певаче, глумце, писце и политичаре. Сам себи је доделио радијски надимак Колос са Родоса, а медијску каријеру су му обележиле честе суспензије због необазирања на политичка ограничења.

Године 1979. водио је прву музичку емисију “Поп експрес“ на Југословенској радио-телевизији као и “Недељно поподне“. Водио је и емисију о школском програму „Велики одмор“.  Писао је за новине “Гром“. Од 2005. године је радио на радију Фокус где се бавио дневно политичким темама. Исте године почиње да ради на ТВ Кошава где води емисију “Марко Јанковић шоу“. Чувени “Београдски фантом“ који је јурио по улицама Београда, Марка Јанковића је звао сваког дана на радио да му саопшти где ће се појавити, што је Марко уживо и преносио.

Прва дама југословенског џеза, Нада Кнежевић (1940-2023) дебитовала је још 1956. године на концерту “Младе снаге на пољу џеза“. Године 1959. је учествовала на Опатијском фестивалу, после чега је постала позната широком аудиторијуму. Већ на почетку каријере је на иностраним џез фестивалима добијала прве награде, а често је наступала и на домаћим фестивалима (примера ради Београдско пролеће). У време највеће славе, 1962. године, отишла је на годину дана у Западну Немачку, где је наступала у џез клубовима и усавршавала енглески језик, а онда је нешто мање од две године радила са ансамблом Хејзија Остервалда. У скандинавским земљама је певала у елитним клубовима, за данско–шведско–норвешки радио је снимила двочасовни музички програм и имала подршку иностраних медија, што јој је пружило прилику за европску каријеру. Међутим, због болести оца, није могла да прихвати позив менаџера и вратила се у домовину.

Године 1971. се после паузе условљене материнством, тријумфално вратила на сцену. Снимила је музику за филм “Моја луда глава“, наступила на фестивалу Београдско пролеће са чувеном композицијом “Сети се наше љубави“, и представљала Југославију, као гост УН–а, на Синајском полуострву, где је проглашена најбољим учесником. Наступала је и на међународним џез фестивалима у Минхену, Атини и Истанбулу, као и на Newport Jazz фестивалу, а остаће упамћена као прва Европљанка чије је име унето у светску енциклопедију џеза. Умрла је 25. октобра 2023. године у Београду. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Још један јунак мог живота, Жарко Лаушевић (1960-2023), неправедно је отишао тог тмурног новембарског дана, те још тмурније 2023. године.  Уз Његоша, најпознатији Цетињанин рођен је у тој драгој престоници, на Богојављенску ноћ, 1960. године. Лаушевић је дипломирао глуму на Факултету драмских уметности у Београду. Био је члан Југословенског драмског позоришта, где је остварио улоге у великом броју представа.

На филму је дебитовао 1982. године, улогом у филму “Прогон“. Врло брзо је добио једну  од главних улога у серији “Сиви дом“ (1984), која му је донела велику популарност. Након тога, играо је улоге у више од двадесет филмова и телевизијских серија, међу којима су:  “Браћа по матери“ (1988), “Бој на Косову“ (1989),  “Кажи зашто ме остави“ (1993), “Нож“ (1999) и др.

Дана 31. јула 1993. године, Лаушевић и његов пет година старији брат Бранимир, нападнути су од групе момака у Подгорици. Том приликом је Жарко из свог пиштоља, у самоодбрани, усмртио нападаче. Тај догађај му је окренуо живот наопачке. Осуђен је на 13 година затвора због двоструког убиства. Та је пресуда, након жалби, потврђена 1994. године. Казну је издржавао у Спужу и Пожаревцу. Након укидања пресуде од стране Савезног суда, по поновном претресу фебруара 1998. године, изречена му је казна од четири године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране. Будући да је у том тренутку већ издржао четири године, пуштен је на слободу. Убрзо након тога је напустио земљу и настанио се у Њујорку, у САД.

Године 2011, помилован је од стране председника Србије, Бориса Тадића. Исте године објавио је књигу “Година прође, дан никад“. Септембра 2013. из штампе је изашла “Друга књига“, а 2022. године је објавио књигу “Падре, идиоте!“

Свој успон доживљава након повратка у Србију, 2014. године. Одиграо је неколико кључних улога у наредном периоду, играјући и тешко болестан с обзиром да је боловао од карцинома плућа. Играо је до последњег даха.

Небранећи га за дело које је починио, посматрајући објективно и стручно његов рад, сматрам га једним од десет најзначајнијих глумаца бивше Југославије. Смрћу Жарка Лаушевића изгубили смо много. Остаје да живимо у нади да ће се појавити неко сличан да протресе анемичну и бајату кинематографску сцену којом доминирају ђаци понављачи без стаса и гласа.

Драгослав Михајловић (1930-2023) био је српски књижевник, сценариста, драматург и редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ). Добитник је многих књижевних награда и признања. Његов књижевни опус обухвата приповетке, романе и драме. Дела су му превођена на више страних језика. Био је отац сликара Бранислава Михајловића и глумице Милице Михајловић и таст Воје Брајовића. Његов роман “Кад су цветале тикве“, објављен 1968. године, изазвао  је значајну реакцију социјалистичке власти. Представа која је у Југословенском драмском позоришту у Београду требало да се игра по овом роману забрањена је пре него што је изведена премијера, а Михајловић је сматрао да ју је Тито лично забранио.

Само неколико месеци од моје прве посете Зејтинлику, Ђорђе Михаиловић (1928 – 2023), чувени чувар српског војничког гробља Зејтинлик у Солуну преселио се у вечност. Више од пола века Ђорђе Михаиловић дочекивао је и испраћао потомке српских ратника страдалих на Солунском фронту у Првом светском рату. Био је симбол Зејтинлика и остаће упамћен као неко ко је на себи својствен начин умео да побуди и пробуди емоције сваком посетиоцу ове светиње. Зејтинлик је био његов живот. У војничким чизмама и јакни, са шајкачом на глави, Ђорђе Михаиловић се опирао времену и чинило се, вазда био спреман да крене у марш за слободу.

Чувена глумица Мелита Бихали (1938-2023), снаја Павла и супруга Ивана, позната по епизодним улогама у домаћој кинематографији, преминула је у 86. години живота. У Задру је играла у позоришту као балерина. Године 1962. уписала је глумачку академију у Београду, заједно са Миром Пеић, Душицом Жегарац, Драгом Чумићем и Недом Спасојевић. Четрдесет година је провела у дечјем позоришту “Душко Радовић“. Најпознатија улога јој је улога служавке Оље у филму “Маратонци трче почасни круг“ (1982). Такође, запажене улоге су јој у остварењима: Отписани, Породично благо, Тесна кожа…

Након 15 сати и 206 дана од почетка године, и дуго припрема за свој одлазак, у вечност се преселила и Шинејд О’ Конор (1966-2023), ирска певачица, позната баш по тој песми несвакидашњег увода – “Nothing Compares 2 U“. Бунтовница уметничког дара, последњих година борила се са депресијом и већ неколико пута покушавала је да себи одузме живот. Била је препознатљива не само по свом гласу него и по стасу, обријане главе и дечијег погледа. Као млада била је жртва насиља, дете разведених родитеља и штићеник дома за посрнуле девојке у Даблину. Ипак, у музици је нашла спас. Све до самоубиства сина 2022. године.

Легендарни италијански певач Тото Кутуњо (1943-2023) напустио је овај свет у 81. години живота. Салваторе Тото Кутуњо  учествовао је са успехом у бројним издањима Музичког фестивала у Санрему и победио представљајући Италију на Песми Евровизије 1990. у Загребу са песмом “Insieme: 1992.“ Кутуњо је аутор неколико легендарних шлагера, а пре свега планетарног хита “L’Italiano“.

Током детињства које је проводио у Тоскани, учио је да свира бубњеве, гитару, клавир и саксофон. Своју музичку каријеру је почео као бубњар, али је касније основао састав “Toto e i tati“ који је изводио његове песме. Године 1971. оженио се Карлом и преселио у Милано.

Током наредних година писао је текстове песама за многе музичари диљем Италије и Француске. Кутуњо 1975. године оснива састав “Албатрос“, са којим је први пут учествовао на Фестивалу у Санрему 1976. године, освојивши треће место са песмом “Volo AZ504“. Самосталну каријеру је започео 1978. године. Фестивал у Санрему је освојио 1980. године са песмом  “Solo noi“, а друго место заузео чак шест пута. Тото Кутуњо је на фестивалу у Санрему учествовао 13 пута, од чега је два пута наступао са “Албатросом“. До 2005. године, Тото Кутуњо је продао више од 95 милиона носача звука. Не постоји та мелодија нити песма Тота Кутуња која не изазове лавину осећања док је слушате. Био је симбол Италије и једног времена којег ћемо се радо сећати, јер шта нам друго остаје?!

Те 2023. године, отишли су и српски и црногорски редитељ Јагош Марковић (1966-2023), српски књижевник и члан САНУ Давид Албахари (1948-2023), италијански бизнисмен и политичар Силвио Берлускони (1936-2023), бивши председник Италије, Ђорђо Наполитано (1925-2023), амерички писац и музичар Хари Белафонте (1927-2023), глумци Метју Пери (1969-2023) и Мето Јовановски (1946-2023), као и италијанска глумица Ђина Лолобриђида (1927-2023).

Те 2023. године отишли су и многи који су испуњавали нашу свакодневницу. Можда не историју музике и кинематографије, али наше животе да. Баш тако је неправедно и превише рано отишао и мој течо, Александар Кујунџић – Домаћин (1976-2023), верни читалац ових мојих белешки на крају сваке године које не дају да сећања утихну и које остају успомена и утеха, кад Сунце опет зађе и птичице зашуте све.

Филип Гвозденовић

_________________________________________________________________