Зар мене, скромног пензионера, да опљачка?!
Лешкариш на три седишта, а летиш све време.
Аеродром је баш велики, а ја нигде не журим. Узимам неке проспекте и пробам неке парфеме. Опет сам у Амстердаму као пре равно педесет година. Тада сам долазио из Лондона где сам као студент радио преко лета.
Холандија – земља лала преузетих од Турака.
Распитујем се за превоз до хотела, да ли воз, бус или метро… Карте се купују на аутоматима, негде кеш, негде картица. Гледам како други раде. Неки тамнопути човек нуди ми помоћ. Ипак одлазим на шалтер надајући се да ћу куповином карте добити и мапу, ако је затражим, са обележеном адресом хотела. Тако је и било.
Назначеним путем одлазим на перон 1 и од једне симпатичне девојке тражим потврду да сам на правом месту. Заједно улазимо у воз. Онај човек кога сам срео код аутомата за продају карта створио се поред нас. Осетио сам како је завукао руку у џеп моје јакне. Одгурнуо сам га и видео да он има неку обешену торбицу, изгледа као да је држи је у руци, а он уствари кроз прорез на јакни брља по туђим џеповима.
Зар мене, скромног пензионера, да опљачка?!
Касније сам схватио да ми је узео само онај папир са адресом хотела који сам показао на шалтеру. Пратио ме је, али није ни дека луд.
Стижем на главну железничку станицу. Одатле, за само неколико минута, док сипи нека кишица, стижем до мог хотела. Запамтио сам, хотел „White Tulip“ – „Бела лала“.
Мала пешачка улица је окићена, а због вечерашњег дочека Нове године је препуна света. Углавном су млади, али као да су сви из арапских земаља и то узраста око 25 година.
Ватромет и петарде су на све стране. Кафићи и пабови пуни, осећа се мирис канабиса…
Мислим да ми је најбоље да будем на тргу, али у Гранд хотелу на тргу Дам. Вино прошек и крофне са пекмезом, налик на уштипке, чоколадне бомбоне – и Нова година може да дође.
И дошла је, са свима порукама које сам добијао и слао са телефона.
Ушао сам у своју седамдесету, а сад ћу полако, насмејан.
Сутрадан су улице мирне, само су чистачи на њима. Прелазим канале и сликам се са поређаним бициклама.
У свакој продавници сира пробам и похвалим их.
Опет сам, као и у Малмеу, изгубио капу и опет сам је нашао.
У улици црвених фењера забрањено је сликати девојке које саме отварају врата позивајући вас да уђете. Улазница је 200 еура, као 10 улазница за Рембрантов или Ван Гогов музеј.
Подигнут је и споменик у знак поштовања уличним радницама.
Статуа носи назив „Belle“. Била је постављена на Оудекерксплеин тргу у срцу Црвене четврти. Статуа је тамо постављена 2007. године и била је део пројекта Информативног центра за проститутке у Амстердаму. Мариска Мајоор је била жена одговорна за постављање скулптуре, а Елс Ријерсе је био уметник који је направио скулптуру.
Мариска је бивша сексуална радница, а основала је Центар у Амстердаму 1994. године. Њен циљ је да едукује јавност о сексуалном раду и смањи стигму са којом се сексуални радници свакодневно суочавају. Организација то ради тако што организује обиласке округа црвених светла за студенте и туристе. Центар се фокусира на унапређење права сексуалних радница, али и на пружање места сексуалним радницама да траже савет или помоћ.
Статуа „Велике“ одаје почаст свим сексуалним радницима широм света. На плочи пише: „Поштујте сексуалне раднике широм света“. Статуа је направљена од бронзе. Она је ојачана челиком, да би се заштитила од вандализма.
Туристичким аутобусом који вози момак из Осјека разгледам Амстердам.
Купујем неке сувенире и спремам се за јутарњи лет за Милано.
Слободан Чворовић
_____________________________________________________________________
Prethodni članak
Samo napred, svetski covece i gospodine.