Slavni Čačanin sahranjen iscepan i u tuđem grobu

Major Dragutin Gavrilović

Legendarni major Dragutin Gavrilović  sahranjen je u iscepanim čakširama, bez vojnih počasti, u grobnici svoje rođake na Novom groblju u Beogradu.

Dragutin Gavrilović rođen je u Čačku 25. maja 1882. godine. Vojnu Akademiju je završio 1901. godine, posle koje je dobio službu u rodnom Čačku gde je postavljen  za komandanta 10. pešadijskog puka Moravske divizije stacioniranog u današnjoj kasarni Ratko Mitrović. U Balkanskim ratovima učestvovao je gotovo svim bitkama naše vojske i u njima se istakao kao požrtvovan, sposoban i hrabar oficir. Stekao je veliki ugled i među vojnicima i među oficirima (nije ona slavna odbrana Beograda slučajno pala na njega). Učestvovao je i u prvim  pobedama srpske vojske u Prvom svetskom ratu tokom 1914. Potom su Srbija i njena junačka vojska sa mnogo majora Gavrilovića postali preveliki trn u oku moćnim državama koje su rešile da je slome nezadrživom silom.

Savez udruženja potomaka ratnika Srbije 1912-1920. podneo je inicijativu da posmrtni ostaci slavnog oficira budu preneti u Aleju velikana na stogodišnjicu herojske odbrane Beograda 1915. Dragutin Gavrilović preminuo je 19. jula 1945, dvadesetak dana pošto je posle četvorogodišnjeg zarobljeništva stigao kući.

„Nove vlasti nisu dozvolile sahranu uz vojne počasti, niti da mu se dodeli grobno mesto ili da bude sahranjen uz branioce Beograda. Ispraćen je uz govor kraljevog pukovnika Aleksandra Todorovića: „Još jedan hrast manje iz one gospodstvene šume srpskih rodoljuba koji su sagoreli na oltaru Otadžbine““, izjavio je pukovnik u penziji dr Rade Rajić.

Ulica Cara Lazara: Kuća u kojoj je rođen major Gavrilović

Sa oficirima Jugoslovenske kraljevske vojske, tada pukovnik Gavrilović je zarobljen 16. aprila 1941. u Sarajevu, odakle je interniran u Nemačku. Iz logora je odbio da kao najstariji zarobljenik izađe prvi. Izašao je poslednji.

Po izlasku iz logora vratio se u Beograd. Željan da se prošeta beogradskim ulicama, obukao je jedino raspoloživo odelo, paradnu oficirsku uniformu sa širokim crvenim lampasima (ukrasne trake na pantalonama).

Na ulici su ga uočili uvek budni, revnosni skojevci, i verovatno provocirani njegovim izgledom, brutalno pretukli.Gavrilović je nekako došao do kuće i posle kraćeg bolovanja preminuo. Međutim, tu se priča ne završava. Dok je ležao u kući na odru, upala je grupa mladih aktivista i isekla lampase da od njih reže petokrake. Vrli skojevci su se postarali da Gavrilović ode u večnu kuću u istom odelu u kojem se rodio – nag!

„U oslobođenom Beogradu, nove vlasti su ga ispitivale. Bio je već iznemogao, kost i koža, i ubrzo je preminuo u svom stanu u zgradi u Beogradskoj, koja je kasnije porušena„, kaže Miloš Marinković (31), praunuk Gavrilovića.

Na pomenutu inicijativu potomci gledaju kao na dobru nameru, ali Milošev otac, Blagoje Marinković (60), sin Dragutinove ćerke Emilije, dodaje: „Dragutin je sahranjen u grobnici gde su kasnije sahranjeni i njegova supruga Darinka, ćerke Milica i Emilija, zet, unuka… Što se nas tiče, smatramo da on ipak treba i dalje da počiva sa svojima“.

Major pred početak rata i po izlasku iz logora 1945.

Potomci slavnog ratnika su ponosni i na to što Gavrilović nije prihvatio generalski čin i fotelju ministra vojnog u vladi posle puča 27. marta.

„Izaslanik je došao u Dragutinovu kuću, poslužen je slatkim i kafom i kad je krenuo na temu zbog koje je došao, Dragutin ga je prekinuo: „Ako nisi došao da me pitaš kako mi je porodica, onda ovde nemaš šta da tražiš!“, kaže praunuk Miloš, čiji sedmomesečni sin nosi ime Dragutin.

U čuvenom jurišu besmrtnika na Dunavskom keju Dragutin Gavrilović prvo je lakše ranjen u ruku, a potom teško u vrat.
„Dvojici vojnika mogao je da bude zahvalan što je preživeo. Oni su ga izvukli sa ratišta, noseći ga na izvaljenim vratima„, priča praunuk Miloš Marinković.

Svojevoljno je prekinuo bolovanje i priključio se srpskim trupama. Prešao je Albaniju, istakao se u proboju Solunskog fronta. Vojvoda Bojović predložio ga je za pukovnika, ali je protiv bio navodno vojvoda Stepa jer ga je smatrao suviše mladim za taj čin.