Da li je trebalo slušati Zoranu

Vest da je Zorana Mihajlović donela odluku da izađe iz politike zvuči kao dobra vest za nju i još bolja za Srbiju. Ako podvučemo objektivnu crtu pod rezultate politike koju je zastupala gospođa Mihajlović, rezultat vodi ka debelom minusu.

Uprkos njenim pokušajima da uvede malo reda u poslovanje EPS-a i Srbijagasa, sve je više ličilo na teranje inata i pokušaja disciplinovanja potčinjenih joj direktora iz sopstvene i koalicione stranke.

Sa malo više odgovornosti resorna ministarka bi u slučaju kada ne može da dovede u red direktore podnela ostavku.

Pamtimo i njen otvoreni sukob sa premijerkom u čijoj Vladi je ministrovala, pa joj jedno vreme bila i potpredsednica, ali i to je više ličilo na inaćenje dve dame nego na politička razmimoilaženja.

Sa malo više odgovornosti ministarka koja ima sukob sa premijerkom ili bi pobedila u tom sukobu ili podnela ostavku.

O njenom stavu o eksploataciji litijuma u Srbiji bolje da ne govorimo. Niti je ubedila građane Srbije da je rudarenje litijuma zaista „zlatna koka“ za Srbiju, niti njena floskula da „način na koji se litijum eksploatiše mora biti u skladu sa zakonom“ zvuči suvislo jer ako bi se zakon poštovao rudarenja litijuma ne bi ni bilo u Srbiji. Uostalom vlast u kojoj je ona učestvovala neće biti upamćena kao vlast koja je poštovala zakone.

Kada je pre godinu dana sa još nekoliko otpadnika od SNS osnovala svoj politički pokret demagoški nazvanim „Uvek za Srbiju“, najavila je dalju političku borbu za ciljeve za koje se zalaže i koje nije mogla da ostvari dok je bila u vladajućim strankama G17 i SNS. Pozvala je građane Srbije da joj se pridruže. A onda najpre na prve izbore koji su naišli po osnivanju Pokreta nije izašla, a sada je i obavestila javnost da više ne želi da se bavi politikom.

Vrlo inspirativno i odgovorno prema onima koji su joj na prvu poverovali i učlanili se u taj Pokret.

Ali, ako ima nešto pozitivno što bi se moglo reći o političkom angažmanu Zorane Mihajlović, onda bi  to moglo biti podsećanje na njene tvrdnje koje je iznela na konferenciji za medije u beogradskom Medija centru, u novembru prošle godine, u predvečerje decembarskih Parlamentarnih i beogradskih izbora.

Predsednica pokreta „Uvek za Srbiju“ Zorana Mihajlović izjavila je tada, u prisustvu svojih saboraca Dragana Šormaza i Stanislave Pak, da taj pokret neće učestvovati na izborima 17. decembra, koji su, kako je ocenila, „dogovoreni“.

Šta je to Zorana tada znala, što javnost u Srbiji nije, što nije znala srpska opozicija kao ni inostrani faktori (osim SAD), koji su zainteresovani za dešavanja u Srbiji. Šta je to što je bio prelomni razlog da Zorana sa svojim Pokretom odluči da na izbore ne izađe.

Ona je novinarima u Medija centru pokazala spiskove, za koje je rekla da predstavljaju imena desetina hiljada ljudi iz Bosne i Hercegovine, koji se prebacuju na fiktivne adrese prebivališta u Beogradu i Novom Sadu, da bi u tim gradovima glasali na izborima.

– To nije krivično delo, ali je nemoralno i govori o tome kako će izgledati izbori 17. decembra – rekla je ona.

Sada znamo da je tako zaista i bilo, ali ne znamo zašto mesec dana pre izbora kada je Zorana Mihajlović najavila šta će se desiti i kada je pokazala materijalni dokaz tome, niko nije reagovao, niko nije shvatio ozbiljno ono što govori.

Zašto ni sada niko u postupku dokazivanja izborne krađe koja se dogodila 17. decembra prošle godine na ukaže na ono o čemu je Zorana Mihajlović govorila mesec dana pre izbora, a što se stvarno i dogodilo.

Na kraju ako uzmemo u obzir da je saznanje o spremanju velike izborne krađe motivisalo Zoranu Mihajlović da kao predsednica svoj Pokret „Uvek za Srbiju“ ne izvede na izbore, vredi li se zapitati šta još to Zorana zna kada je donela odluku da prestane da se bavi politikom i šta nam tom svojom odlukom poručuje.

_______________________________________________________