Nadežda Petrović kao književnica

Svojevremeno je Uroš Džonić pisao kako su se dve velike nesreće za srpsku kulturu dogodile jutra 6. aprila 1941. godine– uništenje Narodne biblioteke Srbije i porodičnog doma Petrović.

Posvećenost prikupljanju retkih knjiga, stranih časopisa i publikacija, ali i istorijskih dokumenata i etnoloških rukotvorina učinila je ovaj privatni dom bogato opremljenim koliko i bilo koju drugu kulturnu instituciju u zemlji. Posvećenost za koju je u velikoj meri odgovoran jedan čovek– Dimitrije Mita Petrović.

Nadežda Petrović 1913

Sputavan u nameri da postane umetnik od svoga oca, trgovca Hadži Maksima Petrovića, Dimitrije je odlučio da to nikada neće učiniti svojoj deci. Zbog toga je još u mladosti od svojih prebivališta stvarao pravi mali intelektualni salon, iako je često bio prinuđen da ta prebivališta menja: od Čačka, preko Kraljeva i konačno do povratka u  očevu kuću u Beogradu. Time je pokazao da stepen kulture nije zavisio od nekog grada, već od duha koji su on i njegova supruga, učiteljica Mileva Petrović, nosili sa sobom.

Ovaj salon zbog toga predstavlja najznačajniju obrazovnu instituciju za decu Mite i Mileve. Iz njega nisu potekli samo Nadežda i Rastko, već i Milica (rođena 1876, takođe u Čačku) koja je pisala i objavljivala pesme, Ljubica koja je studirala muziku u Minhenu, kao i Anđa čija je prepiska sa Tolstojem već dobro poznata, ali koja je (što je manje poznato) bila vrsan poznavalac Ničeove filozofije, kao i autorka knjige “O našim ženama u borbi za oslobođenje” čime je, kao i Nadežda, spajala nacionalno i moderno.

Ne treba da čudi što je Nadežda, okružena renesansnim duhom učenih roditelja, ali i društveno-političkih radnika i umetnika koji su se okupljali u domu Petrović (kao što su Skerlić, Apis, Pandurović, Dis i drugi), pokazivala interesovanje za druge oblike umetnosti pored slikanja.

Kratke izlete u književnost možemo podvesti pod tri osnovna dela: pisma, putopis “Putovanje po Maćedoniji” i ono što se čini najinteresantnijim– nedovršena drama “Vojvoda Micko Porečanin” pronađena u Nadeždinoj ostavštini.

Svakako je pisanje pisama uobičajno za Nadeždino doba, ali obimom i sadržinom njena pisma nadilaze izraze svakidašnje komunikacije. U zavisnosti od toga šta (i kome) u datom trenutku piše, u njenim pismima možemo pronaći elemente likovne kritike i teorije, društvene satire ili veoma potresne opise ratnog razaranja i ljudskog stradanja, kao što se vidi u pismu pisanom porodici 1914. godine nakon krvave bitke na Mačkovom kamenu.

Međutim, verovatno je najupečatljivije pismo poslato 16. februara 1910. ministru Jovanu Žujoviću koje britko secira tadašnje društvo kada kaže: „Ovim se dokazuje samo da u našoj zemlji, za koju sam ja dosta i radila i uradila, za mene naziva samo po imenu moja otadžbina, šteti me i eksploatiše ravnih 16 godina, dakle da u njoj mogu da žive samo ulizice, poltroni, nepošteni itd. da joj nisu potrebni uspesi umnih i sposobni ljudi i žena, puni aktivnosti i individualni ljudi valja da se povlače jer ne nalaze oslonca tamo gde treba da ga nalaze“.

Na kraju krajeva, epistolarna vrednost njene prepiske se ogleda i u monodrami “Nenapisana pisma” izvedenoj u oktobru prošle godine u Čačku povodom 150. godišnjice Nadeždinog rođenja. Jer iako je tekst upriličila književnica Milkica Miletić, a predstavu za scenu priredila rediteljka Nataša Radulović sa glumicom Vanjom Milačić, ipak srž ove monodrame čine reči same Nadežde Petrović čime ona praktično postaje koautorka ovog scenskog dela.

Slično prevazilaženje forme i obima koje se vidi u pismima pronalazimo i u putopisu “Putovanje po Maćedoniji”. Iako je spis zamišljen kao propratni dokument uz izveštaj podnet Kolu srpskih sestara, nakon što je Nadežda 1903. godine ispred Kola obilzila delove Makedonije noseći materijalnu pomoć stradalima od turskog zuluma. Izveštaj izbegava zamke suvoparnog i čisto deskriptivnog dokumenta čime ovaj spis postaje delo značajne putopisno-književne vrednosti.

Opisujući prelazak granice sa tadašnjom Turskom, ona živo prikazuje komičnu scenu u kojoj turski graničari pokušavaju da joj oduzmu fotoaparat. Jedino intervencijom policijskog komesara gospodina Mrvića koji Nadeždu turskim graničarima opisuje kao ženu “malo šenulu pameću” i činjenici da islam gleda blagonaklono na “šenule” uspeva da pređe granicu bez problema, čak i uz simpatije turskih vojnika koji su se nadali da će dobrim odnosom prema Nadeždi obezbediti naklonost Alaha.

Ali prava vrednost putopisa nije samo u ovakvim scenama koje daju izvestan stepen ljudskosti običnom izveštaju, već se ona nalazi u prelepim i detaljnim opisima makedonskog krajolika, kao i opisima opšteg stanja u kome je živelo srpsko stanovništvo u tadašnjoj Makedoniji.

Očigledno je bila sposobna da pisanom rečju prenese ono što je njeno slikarsko oko videlo kada piše o putu za Prilep, Kičevu i Bitolj, rečici Dragor i planinskom vrhu Pelister, ali i kada opisuje bedu sela Rečani i zgarišta koja ostaju za turskom vojskom i VMRO-om. Kada posmatraju jednostavno, samo po broju naslikanih slika, mnogi likovni teoretičari smatraju da je ta 1903. godina bila najmanje plodna za Nadeždu Petrović.

Godina je ipak bila posvećena društveno-političkom radu i pisanju. Međutim, Lazar Trifunović ističe da je upravo u ovom periodu krenulo formiranje njenog slikarskog izraza, upoznavanje sa Srbijom i njenim koloritom iz koga će se izroditi značajan “srbijanski period” Nadeždinog slikarstva. Nesumnjivo su i utisci iz Makedoniji, uređeni i prostudirani posredstvom pisane reči, pomogli u pronalaženju ovog značajnog slikarskog izraza.

Utisci iz Makedonije su bili toliki da pisanje putopisa i traženje slikarskog izraza nije bilo dovoljno, već je Nadežda osetila potrebu da ih pretoči u dramu “Vojvoda Micko Porečanin”. Očigledno nije mogla da zanemari požrtvovanost i hrabrost srpskog naroda nakon propasti Ilindanskog ustanka 1903. oličenu u Micku Krstiću rođenom 1855. u Poreču, veteranu svih ratova i ustanaka od 1876. pa do svoje smrti u borbi 1909. koji je dve godine pre Nadeždinog boravka u Makedoniji izašao iz turskog zatvora nakon 19 godina tamnovanja.

Ali požrtvovanosti i hrabrosti takođe oličene i u liku mladog učitelja Lazara Kujundžića rođenog 1880. takođe stradalog u borbi 1905. čiji lik nije samo Nadeždi bio stvaralačka inspiracija, već je o njemu i Ivo Ćipiko napisao dramu “Lazarevo vaskrsenje” 1913. godine dok je stradanje Lazara Kujundžića inspirisalo Milana Rakića da napiše svoju čuvenu pesmu “Na Gazimestanu”.

Međutim, utisci i nadahnuće nisu bili dovoljni, pa kada govorimo o Nadeždinoj drami možemo reći da govorimo o osrednjem delu. Elemente koje pronalazimo u njenom slikarstvu– kao što su eksperiment, potraga za novim, ili “negacija sopstvenog vremena” kako kaže Lazar Trifunović, jednostavno ne nalazimo u drami. Ona je pisana na tragu romantičarskih istorijskih drama koje već krajem 19. veka gube na značaju i popularnosti. Ali i u okviru tog žanra drama deluje šturo.

Naravno, bilo bi neumesno porediti je sa drugim srpskim piscima sličnih drama, kao što je Laza Kostić i njegova drama “Pera Segedinac”, ali čak i ako uzmemo u obzir drugog pisca-slikara (koji je u tom smislu nešto bliži Nadeždi) Đuru Jakšića i njegovu istorijsku dramu “Jelena princeza crnogorska” možemo videti da Nadeždinoj drami nedostaje ozbiljna razrada.

Likovi su jednodimenzionalni, što je čudno jer se ugledala na stvarne ličnosti, pa tako titularni Micko Krstić preuzima ulogu Karađorđa kada u početku odbija da se stavi na čelo ustanka navodeći da je prek čovek i da ima boljih od njega, da bi na kraju na insistiranje okupljenih pristao. Time dramu izmešta i geografski i vremenski, svodeći je na mali istorijski igrokaz u čast Prvog srpskog ustanka i tada tek ponovo ustoličene vladarske porodice Karađorđević, a zanemaruje ličnost Micka Krstića koji je životom u vrtlogu istorijskih događaja i političkih mahinacija bio podložan za stvaranje jednog šekspirovski tragičnog i kompleksnog lika. Ali uprkos tome u tekstu prostoje i elementi ozbiljnog dela.

Pa je tako najznačajniji element, kako za sam tekst tako i za srpsku dramu tog doba, Nadeždin pogled na ženu u tradicionalnoj patrijarhalnoj zajednici sa njenim unutrašnjim nemirima i preispitivanjima, oličen u Lenki– ženi čija otmica, silovanje i trudnoća od strane arnautskog age Salije služi kao povod za Mickovu bunu, tj. kao pokretač radnje.

U tom smislu možemo reći da je jedna žena postavljena kao centralna figura drame, čija će uloga tokom dela biti sve samo ne pasivna. Zato je veoma zanimljivo skrenuti pažnju na drugi čin u kome dolazi do ovih unutrašnjih lomova, ali i preispitivanja koja nastaju kroz razgovor sa Salijnom majkom, koja je i sama oteta Srpkinja rastrzana između mržnje prema tlačitelju i ljubavi prema detetu.

Na žalost ova ozbiljna dilema zadata u drugom činu nije razvijena do kraja i ne nailazi na zadovoljavajuće razrešenje u zadnjem činu, jer i Lenka, građena tokom drame kao ozbiljan lik, na kraju slično Micku postaje običan kliše kada prestaje da bude žena-majka i postaje žena-borac olako odbacujući svoje dete zarad borbe za opštenarodno oslobođenje. Time u drami preovlađuje jedan didaktički karakter, namera da ona bude poziv u boj, zanemarujući ozbiljan razvoj samih likova.

Ali ne treba strogo suditi o ovom dramskom pokušaju. Naprotiv, treba uzeti u obzir da je u pitanju prva verzija neobjavljenog dela, sa veoma malo izmena. Uz manju doradu određeni problemi bi lako bili otklonjeni.

Takođe treba uzeti u obzir da je drama pronađena među privatnim dokumentima, tako da (slično pismima) uvek postoji bojazan čitalaca i istraživača da zadiru u nešto privatno, te ne treba suditi uz pomoć aršina koji se koriste za delo namenjeno za javnost. Umesto toga ono nam pomaže da formiramo što potpuniju sliku o karakteru neke istorijske ličnosti.

A pisma, putopis i drama mnogo govore o neverovatnoj ličnosti Nadežde Petrović. Jer ne samo da ukazuju na nekoga ko je imao talenta za različite vidove umetničkog stvaralaštva već ukazuju i na ženu neumorne energije i poleta. U periodu kada se srpska moderna deli na pesimističnu i optimističnu struju, po navodima filozofa Andrije Stojkovića, ona sasvim otvoreno staje uz optimiste što se i očitava u njenim književnim pokušajima.

Verovatno pod jakim uticajem bliskog porodičnog prijatelja Jovana Skerlića (čiji portret slika 1907. godine) formira svoj odnos prema umetničkom stvaranju i životu uopšte, odnos najbolje sažet u ovom Nadeždinom citatu: ,,Umetnost ne profaniše, ona podiže pali moral, pomaže razvitak socijalnih pitanja i evoluciju naroda, podiže kult u čoveku do najviših granica, vrednost jedinke i celog plemena u očima naprednih naroda. Umetnost je najglavniji vaspitač čoveka i naroda.” Želja za socijalnim i nacionalnim oslobođenjem postaće Nadeždin životni poziv.

M.M. Ćurčić

________________________________________________________