Nasilje u porodici: Šta kažu žrtve

Nema sumnje da je nasilje u porodici široko rasprostranjena pojava u Srbiji, problem sa kojim se srpsko društvo svakodnevno suočava i čini se nedovoljno efikasno bori. Brojni su medijski napisi i izveštaji na ovu temu, još brojniji stručni radovi, a imamo i veliki broj zakonskih akata i podakata. uprkos svemu tome i dalje imamo brojne primere nasilja u porodici.

Kroz prednovogodišnju anketu, kad joj vreme možda nije, pokušali smo saznamo šta neposredne žrtve porodičnog nasilja mogu da kažu o tome na bazi svog ličnog iskustva.

A možda je i svako vreme dobro vreme da govorimo na ovu temu.

Doživeli ste nasilje u svojoj porodici ili ste možda bili svedok porodičnog nasilja kod neke vama bliske osobe. Možda ste se u svom okruženju, u komšiluku ili na radnom mestu, upoznali sa takvim slučajem.

Zamolili smo naše čitaoce da odgovore na naša pitanja i tako pomognu da se društvena zajednica sa više empatije i senzibiliteta bori protiv svake vrste nasilja unutar sebe.

Evo analize njihovih odgovora.

Na pitanje: Koju vrstu nasilja u porodici ste doživeli 50% učesnika ankete odgovorilo je – psihičko. Upola manje tj. 25% njih reklo je – fizičko. Dakle tri četvrtine nasilja u porodicama su psihičko i fizičko nasilje. Polovina od preostale četvrtine otpada na ekonomsko nasilje, dok je najmanje zastupljeno seksualno nasilje, jednako kao i odgovor u kome učesnici ankete kažu da su doživeli sva od navedenih nasilja.

Odgovori na pitanje „Kojoj nadležnoj instituciji ste se obratili za pomoć?“ trebali su da nam pokažu u koju instituciju žrtve porodičnog nasilja imaju najviše poverenja i zakoga veruju da će im najbolje pomoći.

Najveći deo učesnika ankete, njih skoro 67% odgovorili su da je policija bila ta kojoj su se obratili. Čatvrtina ispitanika je svoj slučaj prijavilanajpre Centru za socijalni rad, a tek oko 8% je navelo da je prva adresa bilo nadležno Tužilaštvo.

Kada je već tako, pitali smo i kako su bili zadovoljni postupanjem nadležne institucije i tretmanom koji su dobili.

Sudeći po dobijenim odgovorima očekivanja su bila veća od zaštite koja je dobijena, jer skoro 56% učesnika ankete reklo je nisu zadovoljni postupanjme nadležne institucije kojoj su se obratili. Zadovoljnih i onih koji su postupanje nadležnih ocenili mkorektnim je podjednako, po 22,2%.

Od kolike pomoći su SOS telefoni i smeštaj Sigurne kuće, pitali smo u našoj anketi.

Velika većina, 80% anketiranih sa iskustvom žrtve porodičnog nasilja označilo je da nisu koristili usluge SOS telefona, a svega 20% da jesu. Šteta, možda bi odluka da ako se dogodi nasilje u njihovim porodicama, makar i u najblažoj formi, bilo dobro pozvati SOS telefon i dobiti informacija šta da rade i kako da postupe, a što bi moglo pomoći da nasilje ne eskalira.

Postojanje Sigurnih kuća od samog početka bilo je diskutabilno. Svakako da nije u duhu zakona da nasilnik ostane u porodičnom domu, a da žrtva odlazi u Sigurnu kuću. Sigurna kuća u svakom slučaju može biti samo jedno od preventivnih  privremenih rešenja, a nikako trajno rešenje. Svi učesnici naše ankete bili su jednoglasni i niko od njih nije označio odgovor da je tražio smeštaj u Sigurnu kuću.

Da li je nasilje u porodici nešto kratkotrajno, nešto što se dogodi samo jednom, možda dva puta i nikada više ili je nasilje koje traje godinama i decenijama.

Na pitanje „Koliko ste proveli u nasilnom partnerskom odnosu“ sa ponuđenim odgovorima „manje od 20 godina“, „manje od tri godine“ ili „više od 20 godina“ dobili smo odgovore koji svakako zabrinjavaju, jer svako nasilje koje traje makar minut-dvca je preterano, a ovde su u pitanju godine.

Ravno 40% učesnika ankete, onih koji su okusili partnersko nasilje na svojoj koži, odgovorilo je da su u nasillnom partnerskom odnosu proveli manje od 3 godine. Poraz društva su odgovori onih 30% koji su označili da su u takvom odnosu manje od 20 godina, a naročito onih 30% koji su označili da trpe nasilje partnera preko 20 godina.

Evo nas na još jednom setu naših anketnih pitanja: Da li je žrtva nasilja prolongirala prijavu i zbog čega, Da li su po prijavi izrečene hitne mere i koje i na kraju Da li je nasilnik prekršio izrečene mere.

Veliki procenat ispitanika, skoro 43%, označio je strah od nasilnika kao razlog zbog koga je imao dilemu da li uopšte da prijavi nasilje. Takođe veliki procenat, skoro 27% njih, osećali su sramotu da prijave doživljeno partnersko nasilje. Ostatak odgovora, skoro podjednako, kao razlog su naveli nepoverenje u institucije i tradicionalni srpski izgovor – „zbog dece“.

Više od polovine ispitanika, 57%, označili su privremenu zabranu učiniocu nasilja da kontaktira žrtvu i da joj prilazi, kao izrečenu meru po prijavi nasilja. oko 43,% je navelo da su izrečene obe mere, već pomenuta kao i zabrana prilaska zajedničkom domu.

Koliko su te mere efikasne i koliko ih počinioci nasilja uopšte poštuju, tj. da li je počinilac prekršio naložene mere u njihovom slučaju bilo je naše sledeće pitanje. Da li su odgovori ohrabrujući prosudite sami, tek 57% je odgovoriloda počinilac nije prekršio naložene hitne mere, 28,6% naveloje da počinilac jeste prekršio obe izrečene mere, a 14% je označilo odgovor da počinilac jeste prekršio jednu od izrečenih mera.

U poslednjem setu pitanja tragali smo za odgovorima o korisnosti izrečenih mera, o razumevanju i podršci žrtvama nasilja.

Na pitanje da li se ponašanje nasilnika promenilo nakon prijave nasilja, 40% je odgovorilo da je nastavio da preti i ucenjuje, 30% je navelo da se ponašao kao da se ništa nije dogodilo. Tek 20% učesnika ankete navelo je da se nasilnik izvinjavao i molio žrtvui da mu se vrati.

Na pitanje da li je žrtva imala podršku i razumevanje primarne porodice da prijavi nasilje koje je doživela, 70% je odgovorilo sa Da, a 30% sa Ne.

Na kraju na pitanje ko je bio najveća podrška žrtvi partnerskog nasilja pokazalo se da su to podjednako (po 28,6%) porodica i prijatelji. Malo iznenađuje podatak da je sledeći ko je naveden kao neko ko je pružio najveću podršku oterater sa SOS telefona, mada smo u odgovorima na jedno od prethodnih pitanja videli rezultat da se tek 20% žrtava porodičnog nasilja obratilo SOS telefonu, a 80% nije.

Četvrta po snazi podrška dolazila je od dece, a zatim od komšija i kolega.

I eto da zaključimo anketa je pokazala ono što smo istakli na početku teksta – nema sumnje da je nasilje u porodici široko rasprostranjena pojava u Srbiji. Ako je za utehu žrtve nasilja imaju kome da se obrate za pomoć i zaštitu.

______________________________________________