Novi dvobroj časopisa Gradac posvećen Gručo Marksu

U trenutku kada časopis Gradac obeležava pet decenija postojanja najnoviji dvobroj je nesporna potvrda mnogo puta ponovljene teze kako svaki novi broj i tema časopisa predstavljaju svojevrstan praznik za poštovaoce književnosti, kulture i umetnosti. Upravo to je slučaj i sa najnovijim dvobrojem koji se ovih dana pojavio na policama knjižara, a tema mu je Gručo, običnim smrtnicima najprepoznatljiviji član komičarskog kvarteta braće Marks. Četvorice braće koji ne samo da su do neslućenih visina izdigli ono što će svet na kraju nazvati, kako je to svojevremeno objasnio Andre Breton, – nadrealističnim humorom, humorom dovedenim do krajnosti, brutalnim apsurdnim, naizgled idiotskim, grotesknim, ironičnim i satiričnim, humorom kome se često smejemo a da ni sami nismo sigurni čemu se zapravo smejemo.

Ako se u vidu ima činjenica da su Gradac i priređivač Aleksa Golijanin koji je ujedno preveo i sve tekstove obuhvaćene novim dvobrojem časopisa prvi koji su se odvažili da se na krajnje seriozan način pozabave Gručom i braćom Marks novi dvobroj će bez sumnje pobuditi popriličnu pažnju ne samo filmofila već poštovalaca umetnosti uopšte. Što je i razumljivo kada se u obzir uzme uticaj koji su braća Marks imali i i imaju na generacije režisera, glumaca, umetnika. Pa čak i samog Dalija koji je do te mere bio opčinjen braćom Marks da je u Holivud doneo harfu sa žicama od bodljikave žice, s kašikama i viljuškama kao čivijama i taj i takav instrument poklonio je Harpu Marksu, koga je inače poznavao samo preko filmova koje smatrao nadrealizamom primenjenim u filmu. Mada su Gručo i braća uporno negirali da njihovi filmovi nose bilo kako skriveno značenje ili simboliku.

-Kakvo značenje? Bili smo samo četvorica Jevreja koji su pokušavali da budu smešni – ponavljao je Gručo Marks.

Sticajem okolnosti najnoviji dvobroj časopisa Gradac istovremeno se podudario i sa devedesetogodišnjicom premijere filma Supa od patke koji se i posle tolikih decenija smatra neprevaziđenim remek delom satire. Filmom o nepostojećoj zemlji Fridoniji, čija je koruptivna vlada iskoristila priliku da na platformi finansijskog kolapsa započne rat sa državom Silvanijom, a što je izazvalo neskriveni bes Benita Musolinija koji je zabranio prikazivanje ovog filma u Italiji. Ništa manje nije bila revoltirana ni američka javnost suočena sa ekonomskom depresijom i narastajućim fašizmom u Evropi nespremna za otrovni Gručovo politički cinizam:

– Sećaš li se onomad kada si bio na ratištu i rizikovao svoj život, a mi smo ovdje, na sigurnom, razmišljali i zaključili da si ti velika budala!

Što više, šarenije, luđe i urnebesnije

Auto biografija Gruča Marksa koja je u celini uvrštena u novi dvobroj, sama po sebi predstavlja jedinstven poduhvat, s obzirom da se po prvi put pojavljuje pred čitalačkom publikom na ovim prostorima. Omogućujući joj da što dublje pronikne u nesvakidašnji humor četvorice njujorških Jevreja koji su anarhističkim pristupom zasnovanom na principu – što više, šarenije, luđe i urnebesnije – izazvali pravu revoluciju u američkoj filmskoj komediji.

– Uticaj rada braće Marx na svakodnevicu (ne samo prosečnog Amerikanca) i danas je ogroman. Oni su pokrenuli novi talas u filmskoj komediji, zanemarujući smisao, po sistemu ’’logika – zbogom!“, pokazujući da se može biti slobodan i svoj i ujedno zaraditi pare. Nemerljiv uticaj imali su na velikog američkog filmskog reditelja i svojevremeno stand up komičara Vudi Alena, pre svih. Povrh svega cinizam i nemilosrdno žigosanje svih devijantnih pojava savremenog (britanskog) društva čuvene komičarske ekipe – Monty Python’s flying circus oslanjao se na razgradnji humora braće Marks, naročito Gručov verbalni nadrealizam. Napokon, uticaj njihove komike seže do teatra apsurda i avangardnih komada legendarnog pisca Ežena Joneska. U danima velike ekonomske krize podizali su moral naciji, a neke od ključnih sentenci iz filmova ove trojice glumaca i muzičara (Gručo je sjajno pevao i svirao gitaru i ukulele) i danas su sastavni deo slenga američke omladine: “Ubio sam slona u svojoj pidžami. Kako je dospeo u moju pidžamu? To nikada neću saznati” – objasnio je svojevremeno Dragan Uzelac u osvrtu “MARXizam“ za početnike objavljenom u časopisu Kvaka.

Bilo jednom u Americi

Kao i svi dosadšnji brojevi časopisa Gradac i ovaj posvećen Gručo Marksu, uz auto biografiju Gručo i ja, predstavlja nastojanje da se kroz  pažljivo probrane tekstove čitaocu pruži najpotpunija slika istinske ikone filmske komedije.

-Predstavljene su skoro sve ravni u kojima se može pratiti luda putanja Gruča Marksa i njegove braće, od poslednje decenije devetnaestog do poslednje četvrtine dvadesetog veka. Ono što je samo zagrebano, može se samostalno zagrebati i dublje. Precizne hronologije, filmografije i bibliografije mogu se konsultovati u bilo kojoj od biografskih publikacija navedenihu ovom izboru i na toliko drugih mesta. U neku ruku, ono što sledi može se čitati kao Bilo jednom u Americi: Americi velikih gradova, još većih zabiti, siromašnih doseljeničkih masa, robustne ekonomske ekspanzije, nemilosrdne trke pacova i urnebesne komedije: od vrhunca i naglog opadanja vodvilja,do Brodveja i Bulevara sumraka.Trebalo bi da bude zanimljivo, verovatno i poučno. A nije isključeno da usput bude i malo dobrog, starog smeha – navodi u uvodniku Aleksa Golijanin.

Talenat za improvizaciju i lucidnost je vrlo brzo uzdiglo u sam vrh tadašnje prve lige komičara poput Čapčina ili Bastera Kitona dajući im svojevrsnu prepoznatljivost i    postali prava senzacija.  Ali nisu samo nepredvidljivost, neobuzdanost i lucidnost to što je režisere i producente dovodilo do ludila.

Novim dvobrojem časopisa Gradac svakako će biti nadomeštena svojevrsna praznina uzrokovana činjenicom da se tokom minulih decenija malo šta pisalo i objavljivalo o Gruču i braći. Na drugoj strani novi Gradac će nesumnjivo uticati da oni koji do sada nisu imali prilike da se upoznaju sa ostvarenjima urnebesne četvorke njihove filmove pogledaju na nekoj od internet platformi, budući da su do pojave interneta filmovi braće Marks predstavljali privilegiju prestoničke filmske publike koja je imala privilegiju da ih vidi u Kinoteci.

Aleksandar Arsenijević