Sećate li se Dejana Koturovića: Posetili smo ga i razgovarali sa njim

PUTOVANJA ME LEČE OD SRPSKE MUKE

Naša današnja priča je o jednom vrhunskom sportisti koji je obeležio, svojim talentom, terene širom sveta. Možda zvuči neverovatno, ali ova legenda je svoju karijeru započela još kao tinejdžer u  ekipi Koteža, da bi kasnije briljirao na međunarodnoj sceni. U mlađim kategorijama je nastupao za beogradski Radnički i slavnu Crvenu zvezdu, gde se isticao svojim sjajnim igrama na terenu. Međutim, pravu inostranu slavu je stekao tokom vremena u francuskom PSŽ Rasingu i nemačkoj Albi, gde je osvojio brojne šampionske titule! Umeće Dejana Koturovića, i strast prema košarci, osigurali su mu mesto u reprezentaciji SR Jugoslavije, sa kojom je osvojio zlatnu medalju kako na Evropskom prvenstvu 1995. u Atini, tako i na Svetskom prvenstvu 2002. u Indijanapolisu! Tokom svoje dugogodišnje karijere, naša legenda je imala priliku da igra za neke od najpoznatijih timova u Evropi (Partizan, Virtus) i američkoj NBA ligi. Vratio se u Evropu gde je nastavio svoj uspon, osvajajući titule i srca ljubitelja košarke širom sveta. Zajedno sa legendarnim centrom, koji nam je doneo toliko emocija i sjajnih trenutaka na terenu razgovarali smo o trenutnim aktivnostima, humanosti i stanju u Srbiji i svetu.

Koliko je u današnje vreme važno biti human?

“Humanost je plemenita emocija i osobina, a čak i potreba stabilne osobe da pomaže drugome, međutim, zatajila je kod mnogih ljudi. Mnogi dobri ljudi su vremenom postali lošiji. To se dešava zato što ovaj sistem života koji nameće globalni matriks i po čijim pravilima živi većina ljudi, prevaspitava dobrog, humanog, čoveka da usvaja nekakve loše navike i osobine. Svedoci smo i pre ove sulude ‘nove normalnosti’ da strane neprijateljske sile u Srbiji vrše pritisak na životno opterećivanje celog stanovništva na razne nehumane načine. Jedan od njihovih osnovnih trikova se odvija putem preobraženih, otkupljenih medijskih kuća, od strane političko – tajkunskih, a suštinski kriminalnih struktura poput izdajica našeg naroda i naše zemlje. Kroz njihove pogane novinarske naslove, televiziju, radio, rijaliti i internet programe se namerno diktiraju pogrešne informacije i edukacije, nekultura i izopačena ili agresivna dešavanja koja gledaoce tako programiraju lošom emotivnom vibracijom da onda ljudi i sami postepeno usvajaju sve to loše kao da je normalno iako nije, niti će ikad biti. Tako se opterećuje i kvari čovečanstvo i na globalnom nivou, ali eto postoje eksperimentalne zemlje poput naše gde je to više izraženo. Naravno da je humanost izuzetno poželjna i važna u današnje vreme kao svetlo na kraju tunela za mnoge najugroženije, a mislim da je ispoljavaju najviše oni pojedinci koji su pre nekog vremena bacili svoj televizor u kantu za đubre i postepeno izmicali kontroli matriksa, i oslobađali se sistematskih sprega od ubeđenja koje im je bilo nametano kroz tu hipnotičku programsku kutiju sa ekranom. Biti human i širiti humanost je nekima navika, osobina i kvalitet i to se u poštenom svetu ceni, a nekima je to samo marketinški trik ili podsticaj za smanjenje poreza, ali svakako, bilo kakva pomoć ugroženima je dobrodošla”.

Šta najčešće nekog motiviše da bude plemenit?

“Ima puno dobrih ljudi, ali i ispraznih, a to nije dovoljno jer bez više svesti guše se mnogi lako, i kvare, jer današnjih dana smo učeni tačnije isprogramirani da je glupo, naivno i neisplativo biti dobar plemenit čovek! Mnogima zato niti pada na pamet da to dostignu i postanu, a zbog takvih, onima koji već jesu plemeniti, nije baš ni svejedno niti lako da na tom nivou ostanu i opstanu kao neki usamljeni stari zanatlija. Realno je lakše biti gad među gadovima. Mada kad opstaneš u plemenitosti, u današnje vreme, ti imaš unutrašnji osećaj takoreći kao da si super heroj, usamljen u tome, ali onda vremenom privučeš slične oko sebe i održavaš već nekako to bukvalno uzvišeno stanje svesti i mekoću srca, i bliži si ljubavi. A postoji li iko da nije bar maštao postati super heroj? Mene motiviše kvalitetno prijateljstvo i večni život i uvid da ćemo svi jednog dana završiti ovaj život na onom nivou svesti koji smo svojim navikama rečima i delima i dostigli. A onda, mislim da nastavljamo nekako dalje sa takve startne pozicije koju smo do tad zavredeli”.

Da li nas tempo života primorava da gledamo samo na sebe i svoje interese?

“Ugađati samo sebi i ne primećivati društvo oko sebe je veoma ustaljeno kod ljudi, pogotovo u zemljama poput naše, gde je narod propatio kroz ratove i sankcije, izdajničku politiku, lošu materijalnu situaciju, i napade od strane čitavog sveta koji je taj rat i konstruisao planski da nam rasture zajedništvo i da bi crpili bilo koja naša bogatstva pa i prirodna. Ja sam odrastao u vreme dok su nas takođe programirali, ali doduše nešto drugačije jer je to bio, tu i tamo, tek začetak televizijskog šou biznis programiranja kroz zabavu i ostale info programe eksperimenta zvanog Jugoslavija, kao uvertiri za Evropsku Uniju. Ali do sedamnaeste godine sam uživao detinjstvo sa porodicom u druženju sa svim ostalim mnogobrojnim komšilukom. U sedamnaestoj sam otišao od kuće u novi grad, a uskoro su krenule i teške političke bratoubilačke propagande pa za koju godinu i ratovi bivših jugoslovenskih republika. Vraćajući se povremeno nazad, u posete, svom beogradskom zavičaju primećivao sam da komšijski odnosi postepeno blede, da svako gleda svoj porodični interes sve više i da su ljudi najviše iz straha i zabrinutosti za opstanak u takvoj zemlji i situaciji više mislili na sebe, a mnogo manje na druge. U suštini to i jeste sasvim normalno i legitimno imati najveći fokus na svoje zdravlje i ličnu opštu situaciju izobilja da bi smo uopšte želeli i mogli da ugodimo ili pomognemo i drugima. Ali komfor i navike koje on može da izrodi su adiktivne pa i epidemijske, i neki vremenom preteraju sa ličnim interesima i stiču alave ambicije i zaboravljaju na ostale oko sebe. E to se uopšteno desilo i srpskom narodu odnosno ponajviše srpskim vođama i grupacijama iz raznih oblasti, pa i drugim ex – Ju ljudima shodno situaciji u njihovoj zemlji, a i čitavom svetu, kako gde. Umerenost u ishrani i piću pa i radu je dokazano najzdraviji stil života. Tako da je i rad i stvaranje izobilja za sebe i svoju familiju, i bliske ljude, dobrodošlo, ali da se ne pretera i ne zagazi u sebičnost i alavost ili čak i arogantnost i mržnju, ali eto, sve je to individualno pa svako prema svojim mogućnostima ili shvatanju. Takva su vremena da nas muštraju žestoko ti neovlašćeni vlasnici naših života, a mnogi su prisiljeni i pod pritiskom da okolinu uopšte i ne primećuju zbog teškog siromaštva ili nezadovoljstva, dok se oni sa vezama i takvim stilom bogatunskog života iživljavaju u visokom komforu bez imalo empatije prema ostalima, oko sebe, što je samo dokaz njihove niske humane vrednosti i očigledne unutrašnje praznine koju džabe filuju razbacivanjem novca. Sve zavisi koliko si svestan i da li ćeš sebe dovesti u situaciju da živiš kao slobodan čovek ili ćeš dozvoliti da te sistem zatrpa obavezama, dadžbinama i poslovima koje ne voliš da radiš što automatski prazni tvoje baterije zadovoljstva pa si onda prinuđen da živiš isprazno juriš i žuriš da bi postigao koju platu da preživiš, ili pak takođe isprazno ispunjavaš silne direktorske ambicije dok zaboravljaš i na sebe i šta te to zaista ispunjava i čini srećnim, a kamoli da misliš još i na tuđe probleme. Nije sve baš tako podeljeno na crno i belo, srećno i nesrećno, strah ili ljubav, ima raznih iskombinovanih sudbina u svima od nas”.

Kojim dobrotvornim akcijama se najradije odazivate, koncertima, predstavama,utakmicama, slanju  humanitarnih sms poruka…?

“Ja bih najradije na neku pozorišnu predstavu ako može tako. Muzičari znaju da pevaju ili sviraju, a očito je da vole pritom i da zarade od nastupa, ali se ponekad uz dobru volju ili marketing interes odreknu novca zarad humanitarne akcije, jer ne zaboravimo da je to javni posao, a samim tim nekima i svojevrsna reklama kroz humanost. Ali makar kakva humanost je dobrodošla. Isto važi i za glumce i nas sportiste i druge javne ili stvarne ličnosti. Ja nisam bio silni darivalac na javnim humanitarnim priredbama, ali jesam učestvovao u nekim, s vremena na vreme. Ali imam recimo ličnog iskustva u privatnoj pomoći putem novca i to jako negativnog. Jer kad su u pitanju bilo novčani pokloni ili humane pozajmice bez interesa, ljudi su uglavnom pokazali svoje loše strane. Ma ljudi su kvarljiva roba i to su mnogi osetili na svojoj koži kad nekome pomognu, jer možeš ti čak i nekom bližnjem drugaru ili rođaku da omogućiš krov nad glavom ili auto ili zdravstveno nekog da spasavaš, ali posle nekog vremena ti mnogi neće hteti priznati da si im išta dao ili pomogo. Dosta ljudi, čak i onih kao dobrih, koji prime neku novčanu milostinju ili pomoć su nezahvalni i postaju frustrirani jer ne mogu da vrate, niti uzvrate, pomoć ako uopšte i žele, i oni te onda vremenom zamrze i sve više odbacuju iz svog ograničenog ili nepoštenog stila života. Što se mene tiče pomoć novcem je totalno pogrešan humanitarni oblik pomoći ili se bar ne isplati davaocu jer izgubiš i pare, i osobu koju si voleo, a koja je onda pokazala da nije ni bila vredna toga. Ponekad sam uplaćivao ponešto za bolesnu decu putem humanitarnih SMS poruka ili uplatom na račun, ali to je smešno, ali valjda se nakupi od mnogih, iako bi to država trebala da dotira umesto već osiromašenog naroda. Ustalom za razne humanitarne akcije su potrebne neke silne svote novca, za lečenje bolesne dece recimo, i to tolike da tu nešto nije u redu, oseti se da smrdi neka prevara, ako ništa drugo bar ona farmako doktorska preskupa usluga. A ko ima, može, i hoće, da uplati i milionsku uplatu za jedno ili više bolesne dece ja tu nemam ništa protiv, naravno, niti imam pravo da se mešam u ičiju dobru volju želju i mogućnosti. Nema tu sigurno neke univerzalne pravde čije će dete na kraju dobiti dovoljan novac za skupu operaciju ili lek da bi ozdravilo ili preživelo, ali avaj to već nije na meni da prosuđujem kako bi se to trebalo rasporedjivati. Sećam se jednog slučajnog prolaznika koji mi je vremenom postao poznanik, sa trotoara, jer sam ga sretao ponekad, uz njegove tužne priče koliko je nesrećan jer je sam i nema para i šta još već… Osetim ja nije loš čovek, ali jako nesrećan pa se sažalim posle nekog vremena i ponudim mu biljnu terapiju gratis da ga preporodi i izvuče tu tugu i depresiju iz njega, da ga ogreje više sunce u psihološko duhovnom smislu, a on mi tek tako reče:’Ma bre meni trebaju pare, kakve bre crne biljne seanse, ja sam normalan, ali nezadovoljan jer nemam pare. Ja bre, kad sretnem Bodirogu on mi uvek tutne dva soma dinara i svaka mu čast koliko je veliki i human’. Odgovorio sam mu da je Bodiroga bogatiji od mene bar sto puta i svaka mu čast i na toj humanosti, ali da ti ta kinta neće rešiti nikakve probleme. Ali zdrava seansa koju ti nudim će te pročistiti od emotivnog mraka, srediti, oraspoložiti, bićeš kao nov čovek, a inače je i prilično skupa seansa, plaćaju i po pet hiljada evra za nju pa ti vidi sad i proceni, proračunaj se šta ti valja činiti, poradi brate malo na sebi i na taj način. Priča čovek dalje:’Ma ako imaš za burek daj, ako ne…’I šta čovek da mu kaže kad je već sam toliko u toj ulozi žrtve koju je za sebe izabrao odavno već, jer definitivno ne možeš svakome pomoći, pogotovo ne na silu, pa onda nek pegla sam svoju sudbinu: ‘Ništa onda, požuri da sretneš Bodirogu pa srećno ti bilo’.”

Da li kulturni, sportski, prosvetni, novinarski…poslenici imaju posebnu odgovornost u podizanju svesti, o potrebi za dobrotvornim radom?

“Pa ljudi iz kulturnih ustanova i poznate uticajne osobe su naravno dobrodošle da kroz svoj što veći uticaj šire svest o potrebi za dobrotvornim radom, ali realno nisu obavezni na to i to zavisi od njihove dobre volje da li će se upustiti u tako nešto. Ali školski prosvetari i pogotovo roditelji imaju taj najveći zadatak i obavezu u čemu bi novinari mogli dosta pomoći kao i sportisti i svi ljudi dobrog srca ili raspoloženja za tako nekim poduhvatom”.

Na koje profesionalne obaveze ste trenutno fokusirani? Recite nam malo o sebi i aktuelnim aktivnostima i šta Vas najbolje opušta , muzika, knjiga, druženje sa porodicom, prijateljima, molitva, šetnja, priroda, kućni ljubimci…?

“Šetam kučence po parkovima i keju, trotoarima ili bosonog na adi Međici, svaki dan negde drugde izmišljam staze, a kad nahvatam neke prijatelje svrati se i u pokoju kafanicu, ili se desi koji grupni piknik izvan Beograda. Jer sam grad, i iste ulice, više dosadiše pa srećom odoh uskoro na more negde, opet na kraj sveta, jer putovanja me takoreći leče od srpske muke, pa ću onda na plivanje i razgledanja novih pejzaža i ulica, probanja neke nove hrane, koja knjigica da se pročita, na plaži, ako stignem, muzika je svuda pa je i ne koristim mnogo, ali volim da pišem i to mi je redovni ventil i tako se ponekad i obraćam ljudima i to jedino na fejsbuku jer ostale socijalne mreže ne koristim pa do koga koja pozitivna ili kritična misao stigla, stigla je. Kad se vratim sa dužeg putovanja opet ću pomalo na kanabis obaveze i info – edukaciju zainteresovanih, ali ću malo i po predivnoj prirodi Srbije, pa na koji rafting ako se skupimo i šta ti još znam šta. Ima raznih nivoa plemenitosti i humanosti i svaki je poželjan manje ili više. Upravo je zato važno biti plemenit i u smislu pravilnog izražavanja, da se ljudima objasni, da polako otvaraju oči ne bi li se probudili i sami postajali svesniji i vremenom izašli iz te iluzije koju nam ovaj kvarni sistem nameće. Dizanje svesti pojedincima ili masama ljudi o samolečenju i plemenitosti i nekim bitnim temama je recimo ono čime se ja sveukupno bavim ili bar pokušavam jer to takođe visoko vrednujem između ostalog i paše mi da pišem o tome ili da savetujem ljude tokom seanse. Mnogi su roditelji iz neznanja uticali ili dozvolili da im dete razbole, pa onda savetujem i njih jer nije samolečenje nikakav bauk nego upravo praktični model isceljivanja kao recimo pomoću kanabis ulja. Usput, poradim redovno i na sebi tako što primećujem svoje mane ili unutrašnje mrakove ili nezadovoljstva pa to nekako dalje pročišćavam i mentalno procesuiram nove uvide pokušavajući da ne padnem još dublje već da se izdignem za nivo više generalnog ličnog stanja. I dalje, već desetak godina, radim iboga seanse, a sve manje pomažem neke druge biljne seanse jer uvek ima zainteresovanih drugara da asistiraju i pomognu našoj kuranderi pa onda i nisam uvek preko potreban niti prisutan na grupnim ceremonijama iako obožavam ayahuaska koncertne atmosfere koje leče putem otvaranje srca za ljubav i kroz čišćenje duše. Moja draga mi je velika podrška u životu i zajedno koliko toliko savladavamo razne lekcije i iskušenja i uživamo život koliko se može u današnjem svetskom ludilu od zapetljane atmosfere koju proizvodi tajkunska politika. Zadnjih godina više pratim i partnerski promovišem jako kvalitetan kanabis brend Cannagota jer s kanabis uljem si sam svoj doktor, a veoma je lekovito i za svakodnevnu zdravstvenu prevenciju ili psihološku rekreaciju i uživanje u smiraju ili kakvoj već akciji. Već godinu dana radim i na jednoj više nego zanimljivoj lekovitoj zamisli koja bi ako sam sve dobro shvatio, proračunao i osmislio mogla i da se ostvari kao neki prirodni energo buster, pa ako Bog da da popravim još više i sebe, a i pokoji svet oko sebe. Prirodni lekovi su vremenom postali moja pasija i potreba i dobro se osećam kad su ljudi željni mojih biljnih alata da bi se osećali dobro zdravo i bivali još bolji ljudi”.

Đurđe Mečanin