Krstić i sin, ponovo voze u Čačku

Na pomen baleta Ko to tamo peva kod većine ljudi se može javiti dvostruki otklon. Na prvom mestu otklon od baleta kao klasične umetničke forme, a na drugom plesna adaptacija dobro poznatog filma, koji desetine hiljada gledalaca svih uzrasta znaju naizust, može delovati suvišno. Nakon izvođenja baletske predstave u čačanskom Kulturnom centru 29.2. uveren sam da bi u oba slučaja napravili užasnu grešku.

U pitanju je moderno scensko delo, koje iako zasnovano na filmu Ko to tamo peva uspeva da se izgradi kao osobeno i autentično. Zaista, prva stvar koju gledalac treba da učini jeste da prestane da traži paralele sa filmom i poznate reference i da se prepusti plesu na sceni. U prilog ovoj tezi ide oduševljenje koje je baletska predstava izazivala u mnogobrojnim zemljama u kojima je izvođena, a koje nisu imale dodira sa filmom i putnicima nesrećne firme Krstić i sin. Ples se pokazao kao univerzalan jezik.

Iako zvuči kao kliše, koreograf i reditelj Staša Zurovac ovim delom uspeva da ogoli određena stanja ljudskog duha, svodeći poznatu radnju filma na univerzalije čovečanstva iskazane kroz igru.

Pisano je već naširoko u ove dve decenije koliko se delo izvodi i koliko (sa punim pravom) pleni pažnju domaće i svetske publike, ali je zbilja nemoguće ponovo nepomenuti odnos koji delo gradi prema različitim arhetipovima kroz alegoriju rata, ljubavi, života i smrti.

Bez isticanja protagoniste, delo uspeva da ostavi utisak kolektiva (možemo reći jednog naroda) koji pokušava da živi svojim životom dok ih autobus istorije trucka i baca na putu u, kako će se ispostaviti, neizbežnu propast.  Na putu u neizbežno oni ponekad ostavljaju utisak marioneta koje veliki istorijski događaji pokreću protiv njihove volje.

Sam ples koji, kako je jednom prilikom rečeno, crpi inspiraciju iz prirodnog gesta, uspeva da približi izvođače gledaocu, pronalazeći u njima i savremenike i sapatnike. Ti ljudi na sceni, naši poznanici, proživljavaju sitne svađe, tugu, veselje i ljubav ponekad u skoro karnevalskoj ili cirkusnoj atmosferi, dok ih s vremena na vreme preseca bat vojničkih čizmi koji u pozadini najavljuje predstojeći rat. Eros njihove svakidašnjice pomešan je sa tanatosom– anđelom smrti koji je uvek prisutan u ovom scenskom delu.

Ali anđeo smrti nije običan memento mori, podsetnik svima nama da je smrt neizbežna. Njegovo prisustvo vezano je za zlo rata koje bi ipak mogli (i morali) da izbegavamo. To se najbolje vidi u jednoj od mnogih scena po kojoj se baletska predstava razlikuje od filma, u kojoj vojska dobro uvežbanog strojevog marša i egzercira postaje sve umornija i umornija. Ona potom biva rastrzana borbom i užasima rata, da bi na kraju završila u stanju straha i regresije u detinjstvo. Kao onaj Selinov kapetan iz Putovanja nakraj noći koji na bojnom polju kao dete doziva majku zadržavajući sopstveni drob.

Na kraju vredi još pomenuti da u trenutku kada je ponovo aktuelno loše stanje u srpskoj kulturi, na šta nam skreću pažnju članovi beogradske Filharmonije i Opere, kao i novosadske Opere i Baleta, ovacije u čačanskom Kulturnom centru  i izvođenje bisa zajedno sa publikom pokazuju da problemi ne leže u slaboj zainteresovanosti publike, već u slaboj zainteresovanosti države i vladajućih struktura.

M.M. Ćurčić

_________________________________________________________