Neverovanje žrtvama nasilja u porodici

Nasilje u porodici čini svako ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice. Svako ima pravo na zaštitu od nasilja u porodici u skladu sa zakonom stoji na zvaničnoj stranici Ministarstva unutrašnjih poslova u delu nasilja u porodici.

Poznajte li nekoga koji je bio ili je žrtva nasilja u porodici? Koje vrste nasilja u partnerskom odnosu postoje? Da li biste i kako pomogli žrtvama porodičnog nasilja?

Sanja Ćopić iz Viktimološkog društva Srbije odazvala se našem pozivu na razgovor o žrtvama porodičnog nasilja.

• Zašto postoji problem neverovanja žrtvama nasilja u porodici, šta kaže Viktimologija?

– Tu postoji negde… ne to neko neverovanje, ali nešto što je prisutno neretko, neka vrsta stigmatizacije žrtve ili njenog okrivljavanja za ono što se desilo. Dakle, ona je kriva što je postala žrtvom, a što je u stvari u velikoj meri još uvek ukorenjeno ili zasnovano na duboko ukorenjenim rodnim stereotipima i predrasudama, pa onda imate „zašto se ona udala, što ga nije napustila ili zašto se obukla tako pa je bila žrtva silovanje ili zašto je išla noću sama kroz neki kraj“ i tako dalje, što je, mislim, vrlo pogrešno jer to  dovodi do toga da žrtva počinje onda zaista i sama da vidi krivicu u sebi za ono što joj se desilo, a žrtva nije kriva za bilo koju vrstu nasilja ili nekog drugog dela koje se dogodi.  Tako da mislim da još uvek tu postoji, da se onako nekako klima menja, ali da još uvek  u društvu i među stručnjacima postoje ti rodni stereotipi i predrasude koji mogu da negde u nekom delu ometaju adekvatan pristup. I može da bude problem, recimo, kad govorimo o nasilju u porodici, u onim situacijama kada se radi o nasilnicima koji su nasilni samo prema članovima porodice, da li samo prema ženi ili prema deci ili prema drugim, znači, članovima domaćinstva, ugledne osobe, odnosno koji ne ispoljavaju neko nasilničko ponašanje ka spolja.  Nekako je možda teže žrtvama u tim slučajevima i da potraže pomoć jer se boje da im se neće verovati, odnosno da će se verovati onome ko ima takav ugled u društvu, tako da tu može da bude negde problem dokazivanja i tako dalje, ali što ne bi svakako trebalo da  spreči pre svega žene da potraže pomoć i podršku, ako ne odmah od državnih organa, od nevladinih organizacija sigurno.

• Koliko su zaposleni u institucijama stručni da obave procenu rizika koja se vrši po prijavi nasilja? Stiče se utisak da u lancu procene nedostaje, na primer, klinički psiholog ili psihijatar, koji bi dijagnozom da možda postoji neki poremećaj ličnosti ili drugi psihijatrijski problem, sigurno doprineo boljoj proceni.

– Da, na proceni rizika rade različiti organi. U zavisnosti od momenta kada se dođe u kontakt sa samom žrtvom, tu rade procenu rizika i postoje posebni indikatori preko kojih se utvrđuje da li rizik postoji i koji je stepen rizika od novog nasilja ili težeg nasilja, od ponavljanja nasilja itd. I da, u stvari, te liste indikatora imaju i policija, imaju Centri za socijalni rad, koji su prvi na udaru i prvi u kontaktu sa žrtvama. Sad, na osnovu toga što imaju liste indikatora, to jeste dovoljni da oni zaista izriču hitne mere koje su usmerene na prevenciju ponavljanja nasilja, da ne dođe do novog nasilja, do njegove eskalacije. Ali, sigurno, svoje liste imaju i Centri za socijalni rad. Tako da, mislim da određene obuke jesu prošli, ali sigurno da je tu još neophodnije da se radi na boljem međusobnom povezivanju, na nekom neposrednijem uključivanju zdravstvenih radnika kako bi i u tom delu procene, pre svega ličnosti ili nekih poremećaja koji postoje ili bolesti i zavisnosti na strani počinilaca, moglo da se adekvatnije  reaguje i da se preduzmu mere koje će zaista sprečiti da do novog nasilja dođe.

• Koliko ulogu u nasilju u porodici imaju bolesti i zavisnosti ili su one izgovor učinilaca za nasilni akt?

– Nešto što nam skorašnje iskustvao kad je u pitanju Viktimološko društvo Srbije i obuke koje smo provodili za predstavnike policije, Centara za socijalni rad, osnovnih javnih tužilaštava koji su uključeni u rad takozvanih grupa za koordinaciju i saradnju, a koje su formirane po zakonu o sprečavanju nasilja u porodici,  oni procenjuju kad se radi procena rizika koju bi trebalo meriti kad se prave individualni planovi podrške zaštite žrtve, primećuje se u praksi da tu postoji problem ako se radi o nasilnicima koji imaju neka psihička obolenja ili su u pitanju zavisnici od alkohola, od psihoaktivnih supstanci, da tu kao jedna karika ponekad nedostaje zdravstveni sistem, odnosno da bi trebalo da se uspostavi  još bolja saradnja između ustanova sistema koje sam navela, zajedno sa zdravstvenim sistemom i da se nekako tu blagovremeno reaguje u smislu lečenja ili bolje procene, jer svakako i te ako postoje neka psihičke obolenja ili bolesti, to mogu da budu dodatni rizici koji mogu da dovedu do novog nasilja.

• Jedan deo javnosti konstantno postavlja isto pitanje kada je o nasilju u porodici reč. Zašto nije otišla/otišao posle prvog incidenta. Niko ne postavlja pitanje zašto je nasilnik nasilan.

– To je jako kompleksno pitanje zašto.  Zato što postoji jako veliki broj razloga. Vrlo često žene koje trpe nasilje su ekonomski zavisne od nasilnika, neretko se dešava da bivaju izolovane, da gube kontakte sa svojim okruženjem, sa svojom primarnom porodicom, prijateljima itd. Prosto nemaju adekvatnu podršku. Još uvek su prisutni patrijarhalni rodni stereotip i socijalizacija, naročito u nekim ruralnim krajevima, iako se možda žena nekad obrati svojoj porodici, majci, pa ona kaže ja sam trpela, trpi i ti, dakle ne dobije adekvatnu pomoć i podršku. Vrlo su kompleksni porodični odnosi, naročito kada su tu i deca i gde je žena u strahu i za samu decu. Drugo i ako postoji nasilje, sigurno negde, bar u nekom delu te veze, braka, kako god, je postojala i ljubav. Mislim, tu su prosto i pomešana osjećanja, a i činjenica da su nasilnici, vrlo često, zapravo takvi da nisu konstantno nasilni već tu postoje ciklusi nasilja, smenjivanja toplo-hladno, da nasilnik obećeva da će se promeniti, ili  ispoljeva ljubomoru pa žena misli da to je sad znak ljubavi, Ili da je obasipa poklonima i tako dalje, i gde ona negde veruje da će možda zaista da se promeni i ostaje u takvoj zajednici. Tako da, zaista, je jako lako onima koji možda nisu imali takvu situaciju, da pitaju zašto nisi otišla od njega već prvi šamar kad si dobila. 

• Da završimo sa preporukom, savetom, nekome ko sada čita ovaj tekst i vaga šta da uradi. Da li da prijavi nasilnika, plaši se odmazde, strahuje od posledica, a i sam svedoči da nekada ni institucije ne mogu da pruže odgovarajuću zaštitu.

– Pa, ono što je negde jako bitno, to je da ako neko trpi, treba da zna da nasilje ne treba da se trpi, da nasilje nije nešto što je u redu i država nije kriva za bilo koje oblike nasilja koje doživljava i da treba izaći iz takve nasilne zajednice ili odnosa, veze, šta god je u pitanju, ali da je jako bitno da se vodi računa o bezbednosti. Ja bih tu uputila, s obzirom da ipak mi danas živimo u  jednom digitalnom dobu, i gde uglavnom svi imaju manje više i pametne telefone, imaju računare, pristup internetu, može da se progleda na sajtu Viktimološkog društva Srbije. Mi smo otvorili jedan poseban segment, koji se zove Forum za stručnjake i stručnjakinje koji rade sa žrtvama, ali gde imamo jedan deo koji sadrži veliki broj linkova ka raznim dokumentima, praktičnim informatorima, brošurama za žrtve, gde mogu da dobiju zaista korisne informacije i šta uraditi, kako isplanirati izlazak iz nasilne veze ili zajednice, napraviti ili obratiti se organizacijama, ženskim organizacijama, tu je Viktimološko društvo Srbije, tu je Autonomni ženski centar. Tu je i centar Fenomena u Kraljevu. I na sajtu Viktimološkog društva postoji jedna interaktivna mapa, gde se može videti na teritoriji Srbije, gde se nalaze organizacije kojima žrtve mogu da se obrate, da porazgovaraju, da se osnaže i da naprave plan, možda pre nego što reše da prijave nasilje policiji ili da se obrate Centru za socijalni rad, ali naravno ukoliko je zaista bezbednost ugrožena, onda treba odmah pozvati nadležne organe i insistirati  na tome da oni reaguju.

_______________________________________________________________