U trogodišnjim srednjim školama i do 95 odsto funkcionalno nepismenih đaka

Alarmantan podatak iz prethodnog ciklusa testiranja da je 80 odsto učenika trogodišnjih srednjih stručnih škola funkcionalno nepismeno, sada je još nepovoljniji – u ovim školama, u zavisnosti od programa koji pohađaju, između 79 i čak 95 odsto dece nije dostiglo nivo funkcionalne pismenosti u čitanju i matematici.

„Razlike su izrazito velike između gimnazija i trogodišnjih srednjih stručnih škola – postignuće se u proseku razlikuje i do 150 poena. Postignuća učenika iz gimnazija su statistički značajno veća u odnosu na postignuće iz srednjih stručnih škola. Najniže postignuće imaju učenici iz trogodišnjih škola“, navodi se u izveštaju.

Kako se dodaje, najmanje učenika koji ne dostižu nivo funkcionalne pismenosti je među gimnazijalcima – takvih je oko 16 odsto iz matematike i 11 odsto iz čitanja, slede četvorogodišnje stručne škole (od 38 do 72 odsto iz matematike i od 24 do 64 odsto iz čitanja) i, konačno, tu su trogodišnje stručne škole u kojima u proseku između 79 i čak 95 odsto dece ne dostiže ni osnovni nivo pismenosti u oba pomenuta domena.

Kada je reč o tipovima programa u srednjim stručnim školama, najmanje funkcionalno nepismenih u matematici ima u medicinskim školama – 38 odsto, a najviše u trogodišnjim poljoprivrednim profilima – 95 odsto.

U čitanju, 24 odsto učenika medicinskih škola nije dostiglo nivo funkcionalne pismenosti, a 87 odsto đaka koji pohađaju trogodišnje poljoprivredne programe.

„Razlike između različitih tipova škola ili programa mogu da budu posledica sadržaja programa, načina rada, ali i toga što učenici slabijeg socioekonomskog statusa češće upisuju određene programe.

Zbog toga razlike u postignuću mogu da ukazuju zapravo na razlike u socioekonomskom profilu. Treba imati u vidu, kada poredimo različite tipove škola, da se PISA testiranje organizuje kada su učenici u prvom razredu srednje škole, što znači da je njihovo postignuće pre svega rezultat osnovnoškolskog obrazovanja. U skladu s tim, ispitivano je da li ove razlike opstaju i kada se uzme u obzir socioekonomski profil učenika. Analiza je pokazala da se u tom slučaju razlika između gimnazija i drugih stručnih škola smanjuje, ali ostaje statistički značajna“, navode istraživači u izveštaju.

– Veliki procenat učenika različitog socioekonomskog statusa koji pohađa srednje stručne škole, a pogotovo od kada je uvedeno dualno obrazovanje, bira škole koje nude brzo zaposlenje i siguran posao i oni se tu koncentrišu, a prethodno možda nisu bili podržani kroz obrazovanje i nisu stekli nešto što im je odskočna daska za nastavak školovanja. I onda dođu u srednju školu koja možda na neki način i odustaje od njih tako da u njihovom školovanju imamo čitavu seriju nesporazuma. Od početka školovanja ih ne podržavamo dovoljno, a trebalo bi da ih podržavamo više, bolje i usmerenije, zato što su njihove potrebe veće, jer dolaze iz porodica koje nisu stimulativne – kaže Dragica Pavlović Babić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja je dugo godina bila nacionalna koordinatorka PISA istraživanja.

Ona ističe da rezultati učenika trogodišnjih srednjih stručnih škola jesu dramatični, ali da u ovakvim izveštajima uvek treba biti fer prema školi i navesti podatak o dodatoj pedagoškoj vrednosti.

– Bez obzira što je što je postignuće učenika nisko, moguće je da te škole podržavaju decu i da nije podrške škole konačan rezultat učenika bi bio još lošiji. Ovako nije fer da na školu svaljujemo svu odgovornost za niska postignuća učenika. Ona svakako snosi odgovornost, ali bi nam podatak o dodatoj pedagoškoj vrednosti pokazao kako zaista jeste. Ima mnogo škola u kojima se nastavnici veoma trude i „vuku“ decu. Možda ona u konačnom ishodu postižu niske rezultate, ali da nije bilo tih nastavnika i te škole, rezultati bi bili još lošiji. Najveći broj učenika koji su učestvovali u PISA istraživanju je u trenutku testiranja pohađao prvi razred srednje škole. Tačno je da je godinu dana malo vremena da bi se osetnije video uticaj škole, ali s druge strane, nije ni premalo da bi taj uticaj bio opipljiv – kaže Pavlović Babić.

Na pitanje da li je tačno reći da gimnazije upisuju bolji đaci, ona kaže da taj zaključak nije pogrešan.

Oni su, dodaje, bolji zato što su podržani od škole, podržani su i od svoje porodice, imaju obezbeđene neke potrebe koje su relevantne za obrazovanje, ali bi bilo zanimljivo videti koliko je škola tu konkretno doprinela.

– Ovako, možemo da kažemo da se deca pri upisu u škole grupišu na osnovu svog socio ekonomskoj statusa i očekivali bismo od škole da ih „gura“ dalje, a da kad deca dođu iz lošijih sredina škola to amortizuje i kompenzuje. Ranije analize su pokazale da imamo škole koje postižu fenomenalne rezultate, ali zato što su ih upisala deca koja su fenomenalna i koja dolaze iz porodica višeg socioekonomskog statusa, dok doprinosa škole nema. Prosto, škola baštini to što su deca dobra i nastavnici ne moraju dodatno mnogo da rade, a da je škola dodatno intervenisala oni bi mogli da postižu još bolje rezultate. Njihova postignuća su velika, ali bi mogla da budu i veća. To je ideja sa dodatom pedagoškom vrednošću da se dete pomeri u odnosu na ono što dobija od porodice – pojašnjava naša sagovornica.

Upitana da li je pravilo da deca iz bogatijih porodica postižu bolje školske rezultate, ona kaže da su te dve stvari u korelaciji.

– Kod nas je najzačajniji korelat postignuća upravo socioekonomski status porodice. U našem obrazovnom sistemu nemamo ništa bolje što objašnjava postignuća učenika od socioekonomskog statusa. Tako je u mnogim obrazovnim sistemima, a u nekim postoji još faktora koji deluju na postignuća, na primer motivacija učenika i akademske aspiracije – navodi Pavlović Babić.

Kada kažemo da je naš obrazovni sistem pravedan, da li to znači da pruža jednake šanse i mogućnost za decu iz depriviranih sredina da se upišu u bilo koju školu?

– Pravednost se ne ogleda u tome jer bi to bio ulazni kriterijum da svi imaju jednake šanse da se upišu. Pravednost u stvari znači da škola svoj deci obezbeđuje šanse da ostvare ciljeve, da postignu planirane ishode. Pravednost sistema je da mi dođemo u školu različiti, ali da škola za svakog do nas nađe način da na kraju izađemo sa onim što se od nas očekuje i da ne izađemo nepismeni, nego psimeni. Pravednost je ono kako škola interveniše da na kraju svi imamo šansu za jednak izlazni uspeh, a ne da imamo jednaku šansu da se upišemo u školu. Zato nam je važno da vidimo koji faktori doprinose postignuću učenika i koliki je uticaj škole – pojašnjava Pavlović Babić.

Ona napominje da, za razliku do svih prethodnih PISA ciklusa, kada je pravednost obrazovanja u Srbiji bila statistički značajno viša od proseka OECD zemalja, sada više nije.

– Sada smo na nivou OECD proseka. Izgubili smo taj kvalitet kojim smo mogli da se pohvalimo. Razlog jeste i to što se sistem nije dobro snašao u vreme kovida, jer se dešava da oni koji su i inače osetljivi u nekim vanrednim okolnostima budu još osetljiviji. Mada su u našem slučaju i učenici koji su kandidati za visoka postignuća takođe izašli oslabljeni, jer je u poslednjem ciklusu PISA procenat učenika sa najviših nivoa postignuća smanjen u odnosu na ono što je bilo 2018 i ranije. Mi smo i inače imali mali broj učenika sa visokim postignućima i taj broj je sada smanjen. S druge strane, velike procente đaka koji su u zoni niskih postignuća smo dodatno uvećali – kaže Pavlović Babić.

Podsetimo, prema rezultatima poslednjeg ciklusa PISA studije, 43 odsto učenika iz Srbije nalazi se ispod nivoa funkcionalne pismenosti, a takvih je 36 odsto u čitalačkoj pismenosti i 35 procenata u naučnoj pismenosti. U OECD zemljama u ovim grupama se nalazi između 24 i 31 odsto učenika.