Naš razred

„Ja nisam pisac didaktičkih komada“ rekao je u jednom intervjuu Tadeuš Slobođanek, autor predstave Naš razred, koju je čačanska publika imala prilike da pogleda 11. aprila. Zaista, iako se bavi temama dobra i zla, predstava je daleko od moralističke propovedi koja slika jednoobrazne i jednodimenzionalne likove i ima nameru da nas uči kako (ne)treba živeti.

      Užasi Drugog svetskog rata ostavili su mnoge mislioce zbunjenim u nameri da shvate i objasne pokolj koji su upravo preživeli, a koji je bio bez istorijskog presedana. Odnos prema zločinu i kolektivnoj krivici najviše prožima radove filozofa kao što su Karl Jaspers i Hana Arent. Štaviše, termin banalnost zla koji je skovala Hana Arent, posmatrajući Ajhmanovo suđenje, praktično je ušao u svakodnevni govor. Zlo nije natprirodna, đavoljska kategorija, zlo sprovode obični ljudi otuđeni od svojih postupaka položajem u birokratskoj mašineriji i nedostatkom kritičkog preispitivanja društvene stvarnosti. Ono je produkt sebičnosti i lenjosti uma. Međutim, čitajući o tome nakon svih tih decenija zapadamo u opasnost da reči Hane Arent same po sebi zazvuče kao banalne i više puta ponavljane fraze. Sve dok se ne približimo užasu toliko blizu, koliko to samo može da nas približi jedno umetničko delo. Pesnici govore ono što filozofi ne smeju pisao je pesnik-filozof Branko Miljković, a poetika Tadeuša Slobođaneka nam je ukazala ono što nijedan posleratni filozof nije mogao. Ono što je maestralno napisano i podjednako maestralno odigrano od strane grupe glumaca Narodnog pozorišta, natera čoveka da se saživi sa užasom koji ga prati dugo nakon što je pogledao predstavu. Pritom ne mislim na jedan tradicionalan, aristotelovski katarzičan odnos u kome gledalac doživljava pročišćenje kroz saživljavanje, već mislim na dubok osećaj egzistencijalne strepnje– ko su ljudi koji su činili zlodela, a ko sam ja? Da li bih postupio drugačije suočen sa istorijskim lomom i da li sam toliko dobar čovek koliko verujem da jesam sada, u miru, kada je biti dobar čovek znatno lakše? Stvari se ne mogu jednostavno opisati zločincima koji u slepoj poslušnosti ponavljaju befhel ist befhel (naređenje je naređenje).

Jer uprkos Slobođanekovom odbijanju da piše didaktičke komade i nameri da se bavi univerzalnim temama, možda ipak možemo izvući neke pouke i pronaći istorijske paralele. Radnja predstave je zasnovana na istorijskom događaju, međutim i krvave stranice istorije naših prostora ne oskudevaju sličnim primerima. Uopšteno gledano, sudbina Poljske nije toliko daleka od sudbine Balkana, ona ista sudbina koja je Poljsku stavila na vetrometinu svetskih događaja, večito rastrzanu između Prusije (potom Nemačke) i Rusije, između istoka i zapada. Kroz viševekovno uništenje Poljske, okupacije i podele, pa do ponovnog rođenja suverene države, smenjivale su se različite vlasti i različite ideologije. Ali ovde se opet vraćamo na pomenutu banalnost, jer njihovo orgijastičko divljanje nije vođeno nekom idejom, već jednim sebičnim, skoro životinjskim, bezrazložnim delanjem. Pa tako lik Zigmunta prvo pronalazi pseudoočinsku figuru u Staljinu, pa se poistovećuje sa likom nemačkog okupacionog komandanta (vezujući njegov svilen šal), a uporedo sa tim se bori protiv nemačkog okupatora. Čak je i njegov antisemitizam upitan pošto nakon rata nastavlja suživot sa Jevrejima kao i pre rata, prepuštajući se zavetu ćutanja između sunarodnika-zločinaca i svaljujući sve na Nemce.

I kada se pređe preko užasa takvog zla za koje se čini da se rađa iz vedra neba, ostaje gorka sličnost sa našim prostorom u kome su dojučerašnji susjedi nakon decenija suživota odlučili da kolju svoje komšije i komšije svoje susjede. Ova sličnost nije učitana, već je po sredi namera rediteljke Tatjane Mandić Rigonat, koja suptilno u muziku i songove, koji neprekidno prate predstavu, ubacuje i pesmu Kad ja pođoh na Bembašu, svojevrsnu himnu Sarajeva– grada simbola stradanja tokom ratova devedesetih.

Sa tehničke strane, moram priznati da sam na početku prestave strepeo da će slab odziv sugrađana uticati na izvođenje. Usled neplaniranih događa predstava je otkazana pre dva meseca i pomerena za 11. april, što je očigledno uticalo na to da ne dođu svi koji su prvobitno planirali. Naravno da je šteta propustiti ovakav komad, ali je usled svega stvorena atmosfera jezive intimnosti između izvođača i publike, zbog čega su likovi bili opipljiviji, a strašni događaji upečatljiviji.

Na kraju se možemo vratiti na Jaspersa, pomenutog na početku. U njegovom preispitivanju nemačke kolektivne krivice ističe dva pojma- moralnu i političku krivicu. Prvi su krivi kroz zločinačka dela, a potonji su krivi ćutnjom i nereagovanjem. Užasi se javljaju lakše nego što to mislimo, a kada počnu da se javljaju ne treba ćutati i gledati svoja posla.

M. M. Ćurčić