Новчић

Познато је да месец септембар има посебно значење код свих ученика. Нарочито код оних који први пут полазе у школу, али и код онихкоји тај месец нестрпљиво очекују након дугог летњег распуста.

Ни ја нисам био изузетак кад сам се спремао да,почетком септембра те далеке 1965.године, уђем у учионицу у школи код парка. Била је то, уствари, Школа за ученике у привреди или скраћено ШУП. Најзад сам напустио сеоску школу и кренуо у град да изучавам занат. Нисам био задовољан занатом за који је требало да се учећи и радећи оспособим. Исто расположење је делила и већина ученика у мом одљењу јер смо морали да се упишемо где је било слободних места и где су уписивали без ограничења –у грађевинце. У мом одељењу су били будући зидари, тесари, армирачи, бетонирци.

Био је то период кад смо сваког дана виђали све више путничких аутомобила на путевима па је нарасла потреба за аутомеханичарима, аутолимарима аутоелектричарима. Онда су на цени били и металостругари, вариоци, водоинсталатерии керамичари(који су сврставани у грађевинце). Били су цењенији од нас обичних грађевинаца. За таква занимања требала вам је ,,веза” да вас неко прогура јер је број полазника био ограничен. Једино за грађевинце није било никаквог ограничења. Један дан смо проводили у школи, а други дан на практичном раду у предузећу. Седели смо у учионици чекајући почетак часа већ груписани по професијама – зидари су заузели клупе у средњем реду (били су најбројни), а остали су сели у клупе са стране.

Седео сам леђима окренут улазним вратима кад је одједном завладала тишина у учионици. Окренуо сам се. Неко је успорено отварао врата, а потом се указала и она. Мислим да је имала одређену трему, то је њеној појави давала нешто узвишено. Полако је затворила врата за собом и кренула ка катедри. Краћа црна коса и ситан корак одавалу су нешто детињасто код наше професорице. Оно што нас је све очарало био је њен осмех. Спустила је дневник и онда нас „частила” дугим погледима. Погледала је сваког појединачно и проговорила:

„Добар дан. Ја сам ваша професорка српско-хрватског језика и ваш разредни старешина.”

Направила је краћу паузу непрекидно се осмехујући. Њен осмех је био чаробан и искрен. Одмах смо осетили да се ради о благородној душии да је по свему, како би ђаци данас рекли, ,,позитивна личност”. Онда је наставила:

„Ја се зовем Нада Деспотовић. Недавно сам завршила студије и добила сам запослењеу овој школи. Данас је мој први радни дан. Надам се да ћемо лепо сарађивати. Ја сам и ваш разредни старешина.”

Одједном је почео жагор. Ученици су се ослободили „грча” и почели да коментаришу и да јој постављају питања. Опет је проговорила:

„Нећу ништа да кријем од вас. Кад сам кренула из зборнице према учионици,неке колеге су ме упозориле да сте ви најтеже одељење, да сте незадовољни својим будућим професијама и да сте због тога бучнији и необузданији од ученика у другим одељењима. Ја ипак мислим да ћете ви на крају заволети своје професије, а неки ће вероватно и наставити школовање.”

Одмах нас је растеретила откривајући нам оно о чему смо и сами мислили и шта смо осећали.

Већина ученика, ако не и сви, у том одељењу, били су са села, деца из града су успела да нађу ,,везу” и да упишу нешто друго, тако да смо скоро сви путовали до школе возом или аутобусом. Ја сам путовао возом од Слатине до Чачка. Имали смо по седам часова дневно. Седми час се завршавао у 19 часова. Воз за Краљево полазио је у 18 и 15. Нисам успевао да стигнем на њега. Следећи је полазио у 22 и 30, тако да сам сваке вечери, кад бих ишао у школу, имао више од три сата слободног времена. У почетку смо слободно време проводили углавном у чекаоници железничке станице седећи на клупама. Ту смо се осећали најсигурније. Како смо упознавали град, наш круг се ширио па смо почели да се задржавамо и на главној улици (корзоу) и у парку. Једном речју, почели смо да „освајамо” градски простор. Наша ученичка плата у предузећу где смо обављали праксу била је минимална јер нисмо ни били у радном односу. Била је то нека форма стипендије.

Једне вечери, док сам „глуварио” око железничке станице, обратио сам пажњу на то да, око осам сати, на други узани колосек, стиже„Ћира” из Београда, тачније,са Чукарице. Сакрио сам се у сенку близу вагона и посматрао путнике како излазе из воза. Тако сам приметио једну старију госпођу како из воза износи повећи кофер. Спонтано сам одлучио да јој приђем и да се понудим да јој однесем кофер до стана. Кренуо сам из сенке према њој. Мало сам се плашио како ће она реаговати. Међутим, није било времена за предомишљање. Пришао сам госпођи и стиснутим гласом рекао:

„Хоћете да Вам помогнем и да Вам понесем кофер?”

Она ме погледа и рече: ,,Како да не! Хвала Вам. Ето, баш сам размишљала како ћу ја то сама.”

„Само Ви мени реците где станујете и ја ћу полако испред Вас.”

Она узе неке мање торбе и рече да живи ту у граду, близу „корзоа”.Однео сам кофер до њеног стана. Успут сам јој објаснио шта радим и зашто сам тако касно на железничкој станици. Кад смо стигли до улаза, она отвори ташну и дискретно ми спусти у руку метални новчић од педесет динара. Захвалио сам се смушено, као да сам тај новац испросио од ње, али одмах сам помислио: Па ја сад могу да купим три пекмезаре у железничкој ресторацији. Не. Купићу једну вечерас, а другу сутра кад кренем на посао. Тако је почео мој „бизнис”. Сваке вечери после школе, чекао сам „Ћиру”. Он је често каснио, али сам ипак чекао јер би се увек нашао неко коме је требала моја помоћ.

Једне вечери, већ по навици, преузео сам кофер од једне госпође и кренули смо према главној улици. Скоро у центру, скренули смо у једну уличицу лево и, након педесетак метара, стигли смо до реда ниских кућа. Данас су на том месту рупа и банка. Испред једне куће светлела је сијалица. Госпођу су чекали. Стао сам испред улаза и спустио кофер. Госпођа је полако пристизала. У том моменту, отворила су се врата на другој кући поред улаза где сам ја стајао. На вратима се појавила моја професорка Нада Деспотовић. Одмах ме је препознала и узвикнула:

„Кога тражиш, Ћурчићу?”

„Ништа ја…онако”, почех да муцам удаљавајући се према корзоу. На крају сам почео да трчим. Отишао сам сав задихан до Железничке станице. Тешило ме је што сутра не идем у школу већ на посао. Она ће до прекосутра вероватно заборавити овај догађај, убеђивао сам себе. Прекосутра сам, сав у јези, очекивао час српско-хрватског језика. Професорка је, по обичају елегантно, већ уходаним покретима ушла у учионицу. Гледао сам испред себе. Ништа се не догађа. Она мирно записује час у дневник и спрема се да предаје. Добро је, помислих, заборавила је ону епизоду са кофером. Ближио се крај часа. Тада,  моја професорка, пре него што је узела дневник, лаким кораком дође до клупе у којој сам седео и полако на клупу спусти новчић од педесет динара испред мене. Нисам дизао главу, а она је прошаптала:,,Све знам о чему се ради. Поносим се тобом.” Окренула сеи отишла до катедре, узела дневник и изашла из учионице.

Исте недеље, локални лист „Чачански глас” објавио је чланак Наде Деспотовић под насловом „Они су нам потребни”. У чланку је писала о нама грађевинцима и нашим дилемама апелујући на друштво да више вреднује наш рад и наш избор,да афирмише и популаризује наше професије уз закључак „Они су нам потребни”.

По завршетку школовања, живот ме је водио разним путевима. Никад више нисам видео професорку Наду Деспотовић. За њену смрт сазнао сам после неколико година.

Нека ова кратка прича и моје сећање, у ово време часног поста, послужи као скромна молитва или мала воштаница упаљена за душу моје драге професорке која ми је остала у сећању као пример благородности и сажаљења.

Ћурчић Раденко