Ivana vozi damper, Marija lokomotivu, a Andrea kuje vrelo gvožđe

Na posao odlaze sa radošću. Uživaju u zanimanjima koje su odabrale za životni poziv. Niti su u štiklama, našminkane, niti u blistavoj kancelariji u staklu, već na jalovištu, pruzi i mračnom lagumu.

Ivana Zdravković, Marija Stevanović i Andrea Lukači Pap rade poslove koji se tradicionalno smatraju muškim, ali kažu da ih zbunjeni pogledi ili komentari ne ometaju da uživaju u njima. One su tri gracije koje prkose predrasudama – jedna vozi gigantski kamion – damper, druga upravlja lokomotivom, a treća kuje vrelo gvožđe.

Vožnja dampera je kao upravljanje soliterom na točkovima

Ivana Zdravković (39) na svoje radno mesto odlazi u uniformi i sa šlemom. Radni dan provodi u najvećem kiperu na svetu koji prevozi jalovinu i rudu iz okna majdanpečkog rudnika bakra. Grdosija kojom upravlja poput dečije igračke, visoka je sedam metara, dugačka oko 13, a nosi 220 tona u cugu!

Ivana Zdravković popne se 15 stepenika da bi ušla u damper

Da stigne do svog sedišta, popne se 15 stepenika, kao na drugi sprat solitera. U toku dana, Ivana preveze više od 5.000 tona rude i raskrivke ovom „godzilom”. Od okna do jalovišta i nazad. Neko bi pomislio da je svakodnevno već godinu dana u toj prašini, po kazni.

– Mnogo sam želela da vozim tu moćnu mašinu. Kada je kineska kompanija Zijin coopper Serbia raspisala konkurs da traži vozača za njega, odmah sam se prijavila. Poslednjih nekoliko godina sam zarađivala sedeći za volanom, ali taksija. Od malena sam volela da vozim, ali upravljanje čuvenim “Belaz” damperom je potpuno drugačije od svega. Prošla sam obuku, postoji mnogo pravila i mera bezbednosti, jer takvo vozilo možete da vidite jedino u rudniku. Njegove dimenzije su impozantne. Nisam sitna žena, a ni do pola točka ne dopirem – priča Ivana za Infostud kroz smeh i dodaje da je bilo i začuđenih pogleda i komentara, ali da se na to ne obazire.

– Nisam rasla pod staklenim zvonom. Moja je priča kao u pesmi “Ti si ćerko, tatin sin”, jer kao starija devojčica u porodici bez muške dece, na seoskom imanju, nije bilo biranja ženskih i muških poslova. Tata je držao konje, imali smo stoku, moralo je da se potegne i u njivi i u štali. Moje iskustvo je takvo da nema šta žena ne može, da nema muških i ženskih zanimanja, samo takvog doživljaja. A da li će me zvati vozač ili vozačica, sve mi je jedno. Majdanpek je malo mesto, prilike za dobar posao se ne propuštaju. Još ako je ispunjenje sna iz detinjstva… Iskreno, porodica i deca te podstaknu da gledaš kako da se za njih boriš. Sin, koji je od nedavno punoletan, završava Srednju elektrotehničku školu u Beogradu i znam da je ponosan na mene, kao i ja na njega.

Kako Ivana kaže, njen posao je težak, ako se ne pazi, mogao bi da bude rizičan, jer i najmanja kiša izazove klizav i nepristupačan teren. Noćni rad iziskuje dodatnu koncentraciju i pažnju.

– Nijedan posao na svetu te ne može učiniti manje ženom, ili manje muškarcem. Jedino, što mi, ipak, gde god radile, na kraju kod kuće uglavnom završimo sa varjačom – kaže Ivana.

Uprkos protivljenju porodice Marija je među malo dama koje voze voz

I Marija Stevanović (23) je među malobrojnim damama mašinovođama u Kompaniji “Srbija voz”. Ovaj poziv je ukorenjen u njenoj porodici, oduvek je želela da sedi za “kormilom” lokomotive, ali je za to morala da se izbori.

Marija Stevanović je iza sebe već ostavila 50.000 kilometara

– Otac mi je bio mašinovođa i kao mala sam se najviše radovala kad me odvede na Železnicu. Šine i peroni, zvuk vozne sirene, bude mi samo lepe uspomene i emocije. Kada sam, međutim, saopštila da hoću da se školujem za taj poziv, tata je bio izričito protiv. Smatra da taj posao može da bude rizičan i opasan, da je težak. Iako sam završila Ekonomsku školu, sve vreme sam milsila samo o tome da želim da budem mašinovođa. Na kraju sam se prekvalifikovala, položila razliku u predmetima, naravno prošla neophodnu praksu, pa danas radim posao koji volim. A dobila sam i toliko željenu podršku od oca – priča Marija za naš portal i dodaje da su joj i kolege na poslu dodatni razlog da se raduje svakom radnom danu.

Kako kaže, smene traju od osam do 12 sati, rute su uglavnom kraće, od Beograda do Lazarevca, Mladenovca ili Batajnice, ali najviše voli kada vozi na dužim destinacijama, kao recimo do Užica. Do sada je iza sebe već ostavila 50.000 kilometara.

Ima nečeg poetičnog u Marijinoj pojavi. Elegantna, u teget uniformi i sa kapicom, izgleda kao deo scene sa razglednice, ili romantičnog filma. Privlačila bi pažnju sve i da nije “šefica” u vozu, pa nije čudo da je putnici često gledaju, oduševljeno i iznenađeno.

– Počela sam da vozim putnički voz vrlo mlada, sa 20 godina i tada je još više bilo zbunjenih putnika, koji su me u čudu gledali čekajući da se u kabini pojavi neki muškarac, ili barem neko stariji. I sada ponekad bude komentara da će da propuste vožnju dok ne stigne pravi mašinovođa, mada su uglavnom u šaljivom tonu. Ali mnogo je više onih koji me pozdravljaju, aplaudiraju pa čak i fotografišu – zaključuje naša sagovornica.

Vrelo gvožđe, brusilice, težak čekić – za Andreu svakodnevna su rutina

Možda je “najgrublji” od svih poslova – kovački. Novosađanka Andrea Lukači Pap, ovaj zanat, težak i zahtevan, nasledila je od oca, čuvenog majstora Lajoša Lukačija. Danas je verovatno jedina pripadnica lepšeg pola registrovana kao kovač u Srbiji, a svoj radni dan provodi u hladnom lagumu Petrovaradinske tvrđave gde se nalazi njena radionica.

Andrea Lukači Pap odrasla uz oca kovača (Foto: Nenad Mihajlović)

Vrelo gvožđe, čekić, brusilice, rogobatne metalne alatke, šine, svakodnevno su okruženje ove dame. Kecelja je obavezna, a ispod rukavica koje nosi u radionici – uvek su dugi, nalakirani i negovani nokti! Ne smetaju joj ni dok nabavlja materijal, radi na strugu, buši ili burgija.

– Ovim poslom se bavim gotovo dve decenije. Odrasla sam provodeći mnogo vremena u radionici gledajući kako otac radi, a majka mu pomaže. I pre nego što sam odlučila da mi ovo bude životni poziv, svaki letnji raspust sam radila kod tate za džeparac – priča Andrea za Infostud i dodaje da je uprkos završenoj srednjoj Saobraćajnoj školi, ipak odlučila da nastavi posao u očevoj kovačkoj radionici.

– Za mene nije čudno da se i žene bave ovim zanatom. Radovala bih se i da moja ćerka sutra nastavi ovim putem. Na sreću sve je manje predrasuda, ali i dalje se dešava da dođe neko u radionicu da ugovori posao i kada me vidi zapita kada će doći majstor da se dogovore. Kada kažem da sam ja taj zanatlija kog čekaju, zaneme. Sve je manje toga, jer sam se proteklih godina nametnula svojim radom. Doduše odrasla sam uz takav model gde je moja majka radila sa ocem rame uz rame u radionici. Bilo je prirodno da i ja nastavim. I svojoj deci prenosim baš tu poruku – kaže Andrea.

Sa ocem je obnovila mnogo rozeta, ograda, ukrasnih kapija starih kuća i crkava, a već tri decenije majstor Lukači održava stari sat Petrovaradinske tvrđave. Odavno je i sama cenjen majstor, očeva desna ruka, pa mu pomaže i u održavanju ovog simbola Novog Sada.