Izbeglička kriza: izjava Gutereša

Ženeva, 4. septembar 2015. godine

Izjava visokog komesara za izbeglice Antonia Gutereša o izbegličkoj krizi u Evropi

Evropska unija priprema hitne sastanke na kojima će odlučiti o tome kako će reagovati na postojeću izbegličku i migrantsku krizu. Situacija zahteva ogroman zajednički napor, koji nije moguć uz postojeći fragmentirani pristup. Evropa se suočava sa najvećim prilivom izbeglica u poslednjim decenijama. Ove godine je već više od 300.000 ljudi rizikovalo svoje živote da pređe preko Sredozemnog mora. Više od 2.600 nije preživelo opasno putovanje, uključujući i trogodišnjeg Ajlana, čija je fotografija dirnula srca svetske javnosti. Po dolasku na evropsku obalu i granice, oni nastavljaju svoje putovanje – suočavajući se sa haosom i trpeći uvrede, eksploataciju i opasnosti kako na granicama tako i tokom puta. Nesebična velikodušnost građana i organizacija civilnog društva koji dočekuju i pomažu novopridošlicama je istinski inspirativna, a brojne zemlje su pokazale da imaju uzorno političko i moralno rukovodstvo. Međutim, opšte uzevši, Evropa nije uspela da pronađe efikasan zajednički odgovor, usled čega ovi ljudi pate.

Da bi se rešila ova neodrživa situacija, svi moramo imati na umu nekoliko osnovnih stvari:

Ovo je prvenstveno izbeglička kriza, a ne samo migracijski fenomen. Velika većina onih koji pristižu u Grčku dolazi iz zona sukoba poput Sirije, Iraka ili Avganistana i spašavaju tek sopstveni život. Svi ljudi u pokretu u ovim tragičnim okolnostima zaslužuju da njihova ljudska prava i dostojanstvo budu u potpunosti ispoštovani, nezavisno od njihovog pravnog statusa. Pritom ne možemo zaboraviti posebnu odgovornost koju sve države imaju prema izbeglicama, u skladu sa međunarodnim pravom.

Evropa ne može reagovati na ovu krizu primenom delimičnog pristupa „na kašičicu“. Nijedna zemlja to ne može učiniti sama i nijedna zemlja ne može odbiti da obavi svoj deo posla. Nije ni čudo što se, pod povećanim pritiskom, sve zablokira onda kada sistem nije uravnotežen i funkcionalan. Ovo je odlučujući trenutak za Evropsku uniju i ona sada nema drugog izbora nego da mobiliše sve svoje snage oko ove krize. Jedini način da se reši ovaj problem je da Unija i sve njene države članice primenjuju zajedničku strategiju, zasnovanu na odgovornosti, solidarnosti i poverenju.

To konkretno znači preduzimanje hitnih i odvažnih mera da se stanje stabilizuje, a potom pronalaženje načina da se istinski podeli odgovornost na srednji i dugi rok. EU mora biti spremna da – uz pristanak i podršku predmetnih vlada, uglavnom Grčke i Mađarske, ali i Italije – uspostavi momentalne i adekvatne kapacitete za urgentni prihvat, pomoć i evidentiranje. U tu svrhu Evropska komisija treba da mobiliše evropske agencije i mehanizme za azil, migracije i zaštitu civila, uključujući i sredstva zemalja članica te uz podršku UNHCR-a, IOM-a i civilnog društva. Sa naše strane, UNHCR je u potpunosti rešen da pojača svoje napore. Bitno je da izbegličke porodice koje se iskrcaju u Evropi nakon što su sve izgubile, budu dobrodošle u sigurnom i brižnom okruženju.

Ljudi za koje se tokom ove inicijalne selekcije utvrdi da imaju valjan zahtev za zaštitom  moraju biti obuhvaćeni programom masovnog preseljenja, uz obavezno učešće svih zemalja članica EU. Preliminarna procena će ukazati na potencijalnu potrebu za povećanim mogućnostima preseljenja na čak 200.000 mesta, što je izvodivo samo ako ide ruku pod ruku sa adekvatnim prihvatnim kapacitetima, naročito u Grčkoj. Solidarnost ne može biti odgovornost tek nekoliko zemalja članica EU.

Onima za koje se utvrdi da im nije potrebna međunarodna zaštita i koji ne mogu biti obuhvaćeni mogućnostima legalne migracije, treba pomoći da se brzo vrate u svoju domovinu, uz puno poštovanje njihovih ljudskih prava.

Jedini koji imaju koristi od odsustva zajedničkog evropskog odgovora jesu krijumčari i trgovci ljudima koji ostvaruju profit na onima koji očajnički žele da se domognu sigurnosti. Neophodna je efikasnija međunarodna saradnja da bi se slomili krijumčari, uključujući i one unutar EU, ali na način koji će omogućiti da žrtve budu zaštićene. Međutim, nijedna od ovih aktivnosti neće biti efikasna ako se ljudima ne omogući da legalno dođu u Evropu i pronađu sigurnost po dolasku. Hiljade izbeglih roditelja rizikuje živote svoje dece u nesigurnim čamcima krijumčara, pre svega zato što nemaju drugog izbora. Evropske zemlje – kao i vlade u drugim regionima – moraju napraviti određene suštinske promene, kako bi se omogućile veće kvote za preseljenje i humanitarni prihvat, proširili vizni programi i sponzorstvo, stipendiranje i drugi načini legalnog ulaska u Evropu. Od ključnog je značaja  da spajanje porodice mora postati realna, dostupna opcija za mnogo više ljudi nego što je to sada slučaj. Ako se ovi mehanizmi prošire i učine efikasnijim, možemo smanjiti broj onih koji su primorani da rizikuju svoje živote na moru zbog nedostatka alternativnih opcija.

Osim ovog urgentnog odgovora, jasno je da će ova situacija zahtevati da se ozbiljno zamislimo nad budućnošću. Ovaj masovni priliv ljudi neće stati sve dok ne budu rešeni problemi koji su uzrokovali njihove nevolje. Mnogo više se mora učiniti da se spreče sukobi i zaustave ratovi zbog kojih je toliko mnogo ljudi prisiljeno da napusti svoje domove. Zemlje u susedstvu ratnih zona, a koje su utočište za 9 od 10 izbeglica u svetu, moraju dobiti snažniju podršku, uz neophodna sredstva. Istovremeno, takođe je bitno preorijentisati politike razvojne saradnje, kako bi se ljudima omogućila budućnost u njihovim vlastitim zemljama. Evropa se suočava sa trenutkom istine. Sada je čas da se reafirmišu vrednosti na kojima je izgrađena.

____________________________________________________________________