Čvorak Čačak u Kaliforniji

Po najgušćem mraku, sa velikim koferom, bunovan, neprimećen od komšija,linijskim taksijem odlazim za Beograd. Pokušavam da malo dremnem, ali mi ne uspeva, malo brinem, malo se radujem, pa opet se radujem i brinem.

Stižem na vreme na surčinski aerodrom i odmah se prijavljujem.Ostavljam kofer sa medom Vukićević, kalendarima, sa „Dessert“ kolačima, „Jeličkim dukatom“ i čačanskim čipsom. Tu su i sir i kajmak i kore za gibanicu –  sve sam to poneo u Ameriku.

Let do Frankfurta nije ni kratak ni dugačak, tek me letenje čeka na putu za Kaliforniju.

Ležim na tri sedišta, a letim. Vreme se pomera unazad i to za  devet sati. Posle 11 sati leta stižem u hotel u Kaliforniji.

Kalifornija je država na zapadnoj obali SAD. Po površini je na trećem, a po broju stanovnika na prvom mestu među državama SAD. Graniči se sa američkim državama Oregon na severu, Nevadom na istoku, Arizonom na jugoistoku i meksičkom državom Donjom Kalifornijom na jugu.

Malo odmora u hotelu i odlazimo na holivudsko šetalište slavnih koje se  sastoji  od više od 2.500 zvezda uklesanih u trotoar duž 15 blokova Hollywood Bulevara (1,3 milje) i tri bloka ulice Vine Street (0,4 milje). Ove zvezde su trajni spomenici dostignuća u industriji zabave i nose imena glumaca, muzičara, reditelja, producenata, muzičkih i pozorišnih grupa, izmišljenih likova i mnogih drugih. Holivudskom stazom slavnih upravlja Holivudska privredna komora, a održava je Hollywood Historical Foundation.

Staza slavnih je popularna turistička destinacija, koju svake godine poseti nekoliko miliona ljudi. Da li sam  baš ovako zamišljao tu poznatu holivudsku ulicu sa zvezdama po kojoj ljudi sada samo gaze?

Pratim sve turističke tačke grada i gledam ih kao član grupe koja neumorno fotografiše. Vode nas na Beverly Hills da se divimo kućama američkih bogataša u kojima žive samo reda radi. Moje dvorište u Čačku ne bih dao za jedno odavde. Ulica sa  basnoslovno skupim  radnjama koje imaju obezbedjenje ispred.

Sa svojim televizijskim kolegom Draganom Rakonjcem se dogovaram o susretu u centru grada.

Dve velike torbe stavljam u gepek i krećemo  ka srpskoj crkvi Svetog  Save u Los Anđelesu, u predgrađu San Gabrijel. Drugi dan je Uskrsa i  sa kalendarom ulazim u crkvu,  sa željom da se zahvalim svim dobročiniteljima koji su, godinama objavljujući svoje reklamne poruke, knjigu doveli i ovde u Kaliforniju.

U prelepom dvorištu naše crkve ručam sa starešinom Predragom Bojovićem, rodom iz Čačka.

Sa Čačanima sam dogovorio susret po završetku njihovog posla. U jednoj firmi radi 11 čačanskih momaka, teško ih je sve skupiti, ali sam želeo da ih pozdravim i da im kažem da ih Čačak čeka.

Nosim im darove od kuće želeći i namerno i da ih boli nostalgija. Smejem se sa njima i slikamo se da se hvalimo kako smo se sreli. Ja njihove roditelje u Čačku poznajem.

Smejao sam se i pričao sa unukom čiji nas deda sigurno na nebu brižno prati, želeći da se mi vratimo na njegovu akvarel Moravu. Mi pričamo priče, vreme im je da se žene,  doneo sam i teglice meda Vukićević da što pre krenu na medeni mesec.

Neke priče ne mogu da se prepričaju, možda i ne treba. Suviše sam star i prefarban svim farbama i bolovima da bi oni mogli da me razumeju. Bojim se da me ne shvate pogrešno, ali hvalim Čačak i kažem im da se nigde lepše ne živi, a da se tako malo radi i da njihova generacija provodi dane sedeći po čačanskim kafićima odmorna, naspavana do podne, sa pričom da je tamo negde mnogo dobro.

Dragan Rakonjac je otišao, a ja sam se sa Stefanom i njegovom devojkom iz Kolumbije, u novim kolima, još malo vozikao predgrađem Los Anđelesa.

Ostavljen u hotelu jedva sam čekao da se vratim kući.

Znam  da me   Čačak čeka.

Slobodan Čvorović

_______________________________________________________