Da se staramo o zdravlju naše dece

Profesorka fizičkog vaspitanja Mica Savković nalazi se na izbornoj listi Grupe građana „ProBudimo Čačak“. Kao cenjena i omiljena profesorka nalazi se na trećem mestu ove izborne liste i, kako kažu u ovoj Grupi građana, od nje se očekuje da kao buduća odbornica posebno doprinese predlaganju i sprovođenju mera koje će doprineti poboljšanju zdravlja čačanskih učenika.

Evo i zašto.

– Godinama u nastavi fizičkog nastavnici su sugerisali da su nam deca u sve lošijem stanju, i fizičkom i mentalnom. Znači da sve manje mogu da skoče, da sve manje mogu da urade neke stvari koje imaju veze sa njihovim odrastanjem. Ali to nije imalo potporu u dokumentima, ta naša merenja, osim što smo ih mi lično obavljali, nisu nigde odlazili na obradu podataka. Posle nekoliko godina vratili su nam se kao poražavajući statistički podaci. Inicijalna merenja,  koja nam pokazuju šta sve učenici mogu, (eksplozivna snaga nogu, skok u dalj iz mesta), taj posturalni status dece, ukazuju nam na poražavajuće rezultate. Preko 80% dece ima ravna stopala, a to ukazuje na probleme sa kičmenim stubom i razne deformitete koji su se manifestovali najčešće kao skolioze.

• Šta ste radili sa rezultatima koje ste dobijali?

– Te podatke smo i kao Udruženje pedagoga fizičke kulture, dostavljali ministarstvu, i tražili povratnu informaciju šta nam valja činiti. Znači, da li da se broj časova fizičkog poveća, da li da se ta naša omladina uključi na neki drugi način u neke školske sportove i neke termine u kojima bi im bila uključena dečija igra koja više nije sastavni deo njihovog odrastanja. Više nemamo na livadi decu koja mogu da preskoče ogradu i da se popnu na drvo i da odrastaju kao što su odrastali nekada njihovi roditelji ili bake i deke… Vi znate da mi kao grad nemamo sportsku infrastrukturu, znači nemamo mogućnost da posle časova nešto dodatno radimo sa učenicima. Zato što se naše školske dvorane iznajmljuju klubovima ili rekreativcima.  Ono što je za mene poražavajuće, to je činjenica koja kaže da se samo 5% naše dece bavi sportom. Znam sigurno da će doći do još većih problema u njihovom odrastanju, ali i u mentalnom razmišljanju i razumevanju igre. Jer mi više nemamo ni loptaške sportove, ni logiku razmišljanja o loptaškim sportovima, deca nemaju tu osnovnu motoriku.

Na pitanje šta bi buduća lokalna vlast mogla da učini da fizičko zdravlje deca bude bolje nego što jeste profesorka kaže:

– Zalagaćemo se da se izgrade infrastrukturni objekti, pokriveni bazen, da bi deca mogla ne samo leti na letnjem bazenu, nego i tokom cele godine kontinuirano, kad traje školska godina, da dolaze da uče da plivaju. I da bude dovoljno sportskih hala i sala dostupnih za školsku omladinu. Da bude što više sportskih takmičenja, školskih, međuškolskih… To je bilo nekada, međuškolskih takmičenja, ona su bila prilagođena deci mlađeg uzrasta, a igre su bile štafetnog i takmičarskog karaktera. Skoro je jedan lep projekat bio urađen, možda na tome treba nastaviti. Radilo se o zaboravljenim igrama, igrama našeg detinjstva, igrama naše mladosti i lep je odziv bio među školama.

Profesorka Savković na kraju kaže i da ima praktičan savet za roditelje:

– Savetujem roditelje da puste decu da budu deca, da prestanu da žive njihove živote, da prestanu da ih odvoze, dovoze i da se bave 24 sata decom. Da ih puste da pogreše, da ih puste da padnu, da ih puste da kroz svoje greške izgrade svoje detinjstvo, a da svoju brigu o njima usmere na puno poverenje, kontrolu preteranog korišćenja mobilnih telefona, eventualno probleme u društvu gde bi mladi mogli da ulete, ali da jednostavno u svoju ulogu roditelja se uživa kao ulogu roditelja, ne ulogu nekog druga.

_____________________________________________________________