Propagandna mašina bez kočnica

U zemlji u kojoj propagandna mašina radi neprestano, bez obzira na to da li smo u predizbornoj kampanji ili ne, čovek bi pomislio da ga ne može mnogo toga iznenaditi. Ali ipak vredi jednu stvar priznati vladajućoj stranci– nakon svih ovih godina njihova sposobnost da iznenadi i šokira ne jenjava.

Iako možemo videti poznate propagandne trikove, kao što su fantazije o atentatima, stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, stepen upotrebe tih trikova je šokantan, a čini se kao da će biti sve gore. Propagandna mašina se zahuktava i gazi bez namere da se zaustavi.

Zagrevanje motora

U jednom od svojih mnogobrojnih televizijskih nastupa pretprošle nedelje, predsednik Aleksandar Vučić odlučio je da se bavi i lokalnim izborima. Iako je namera bila da upozna gledaoce sa tada predsteojećim glasanjem za rezoluciju o Srebrenici u UN-u, nije mogao da odoli i uključi se u predizbornu kampanju čak i na lokalnom nivou. Pa je tako govorio o „nekoj grupi građana iz Čačka“ koja dobija novac iz Nemačke za kampanju, uzdižući kampanju za komunalne probleme na nivo međunarodne zavere.

Ali ovo nije bila jedina neumesna i problematična predsednička izjava. Predsednik i njegova sagovornica su otišli toliko daleko da povežu opoziciju u Srbiji sa atentatorom na slovačkog premijera. Naime, predsednik je konstatovao da je atentator na slovačkog premijera svojevremeno osnovao „Slovačku protiv nasilja“, a voditeljka Jovana Jeremić se servilno složila sa predsednikom „da postoje sličnosti između Srbija protiv nasilja i Slovačka protiv nasilja“. Međutim, ova izjava ne samo da je problematična, posebno kada se uzme u obzir kako je olako izneta iako je u pitanju ozbiljna optužba, već jednostavno nije istinita. Pokret koji atentator Juraj Cintula osnovao nije „Slovačka protiv nasilja“ već „Pokret protiv nasilja“. Neznanje Jovane Jeremić je u ovoj prilici (kao i u mnogim drugim prilikama) razumljivo i očekivano, ali je sasvim sigurno da predsednik Vučić ne pravi takve greške, pa je namerno promenio ime kako bi ga uklopio u propagandni narativ.

Ako, sa druge strane, prihvatimo da je u pitanju greška i pogledamo Cintulinu političku prošlost, videćemo da je to čovek koji je celog života lutao između određenih ekstrema, pa je samim tim u svojoj političkoj karijeri jedno vreme bio član proruske organizacije Slovenski Branci, da bi po izbijanju rata u Ukrajini zauzeo antiruske stavove. Podržavao je mnoge organizacije, pretežno ekstremne desnice, a na predsedničkim izborima je podržao kandidatkinju Progresivne Slovačke (Progresívne Slovensko). Koristeći se istom ciničnom propagandnom formulom, neko bi zlonamerno mogao da dovede u vezu Progresivnu (tj. Naprednu) Slovačku sa drugim Naprednim strankama sveta. Međutim, svima koji posvete duže od par minuta istraživanju ove teme može biti jasno da Napredna Slovačka i Pokret protiv nasilja nemaju nikakve veze sa srpskim imenjacima. „Ime nije ništa, ono što nazivamo ružom, slatko bi mirisalo i s drugim imenom“pisao je Šekspir u Romeu i Juliji, mada postoji i vulgarnija verzija narodne izreke o natpisu na tarabi sa istom poentom na koju je želeo da ukaže Šekspir. U moru generičkih političkih naziva gde se svi bore za napredak, narod, slobodu, demokratiju, pravdu… a protiv nasilja, korupcije i kriminala, imena političkih stranaka i koalicija ne definišu njihovu političku suštinu. Ta suština se definiše samo kroz političko delanje. Zbog toga je neodgovorno i opasno praviti poveznice samo na osnovu imena organizacije, posebno kada one dolaze sa najvišeg državnog vrha.

Predizborne pretnje

Tužno stanje domaće političke scene se možda najbolje očitava u naviknutosti građana na različite političke pretnje i ucene. Pri čemu je pretnja gubitkom posla kao preduslovom za glasanje i učestvovanje u predizbornim skupovima najizraženija. Ali i u ovom slučaju, kao i u prethodnom, znatno veći problem predstavlja jedna sistematska pretnja koja dolazi sa samog državnog vrha. Pa smo tako 20. maja imali prilike da čitamo izjavu gradonačelnika Miluna Todorovića kako jedino sa njegovom pobedom možemo da očekujemo saradnju između opštine, republičke vlade i predsednika. Slično kao što je pojedinim lokalnim fudbalskim klubovima stavljeno do znanja da neće moći da računaju na materijalnu pomoć u slučaju da SNS prođe loše na izborima, tako se sada preti celoj opštini. Jer u slučaju da Čačani demokratski dovedu bilo koju drugu političku opciju na vlast, republičko rukovodstvo i predsednik spremni su da ih puste niz vodu. Slična upozorenja su iznosile putem saopštenja i mnogobrojne stranke-članice koalicije okupljene oko Srpske napredne stranke.

Prošlo je tačno godinu dana kako je predsednik Vučić podneo ostavku na mesto predsednika SNS-a, u nameri da bude predsednik svih građana, ali je očigledno u pitanju bio isprazan gest. Kako se čini, predsednik Vučić pruža podršku samo onim lokalnim samoupravama u kojima su na vlasti njegove stranačke kolege. Ako zanemarimo činjenicu da Srbija nema predsednički sistem vlasti i prihvatimo da je vlast uvek tamo gde stoluje Aleksandar Vučić, onda je sasvim izvesno u pitanju ozbiljna pretnja građanima i građankama Čačka oličena u čuvenoj replici Luja XV– après moi, le déluge (posle mene, potop). Da nisu u pitanju isprazne pretnje, mogli su da se uvere i stanovnici Trbušana koji su zbog političke nepodobnosti ostali bez asfaltiranog puta.

Slično je govorio i ministar Siniša Mali tokom predizborne posete Čačku 22. maja. Iako je bio diskretniji, pošto je u pitanju čovek sa dugom političkom karijerom koja traje još od 2001. kada je postao pomoćnik ministra za privatizaciju, ministar Mali je potvrdio kako je dalji razvoj Čačka moguć samo ako su lokalna vlast, vlada i predsednik u „istoj vertikali“.

Punom parom

Kao i obično, kruna ove predizborne kampanje bio je miting u Borčevoj hali. Ujedno je to bila prilika da mnogobrojni državni funkcioneri, predvođeni predsednikm Vučićem, puste propagandnu mašinu da radi punom parom.

      Ne samo da je ponavljano sve ono što je navedeno u ovom tekstu, već je to dovedeno na viši nivo propagandnog zaluđivanja. Pa je tako predsednik Vučić potvrdio kako on i republička vlast mogu da pomognu Čačku samo ako SNS pobedi. Obećavao je stadione, hale, bazene… kule i gradove, a upozoravao na ekonomsku propast u slučaju da Milun Todorović ne ostane gradonačelnik u trećem mandatu. Dok slušam takve pretnje razmišljam jedino o stihu Momčila Nastasijevića: „I molimo te, i molimo, propašću spasi“.

Potom se osvrnuo na misterioznu grupu građana koja iz skrivenih fondova dobija novac da podriva Srbiju time što se kandiduje na lokalnim čačanskim izborima. Nije dugo trebalo da se osokole i ostale funkcioneri SNS-a pa da papagajski ponavljaju tu mantru o stranim plaćenicima. U međuvremnu smo ipak saznali da je u pitanju novac uplaćen iz Fonda za demokratiju Evropske unije, koji je namenjen za 15 različitih medija u Srbiji na osnovu projekata podnetih mnogo pre ovih izbora. Nikad nemoj dozvoliti istini da ti upropasti dobru priču, govorio je Mark Tven, ali je očigledno mislio na prozno delo. Kod nas je prozna fantazija i propagandna zamenila novinarstvo.

Na kraju je najbolje vratiti se Slovačkom primeru. Jer iako Napredna Slovačka i Pokret protiv nasilja nemaju veze sa srpskom političkom realnošću, upozorenja ranjenog premijera Roberta Fica možda imaju. Naime, u danima pred atentat on je uporno upozoravao kako će ostrašćeno medijsko izveštavanje i propagandna dovesti do toga da jednog dana građani nasrću na ulici na političare sa kojima se ne slažu. Na Ficovu žalost, te slutnje su se obistinile.

U zemlji u kojoj političko nasilje nije strano i u kojoj se, na primer, preti Bratislavu Simoviću, kandidatu za odbornika Dveri, treba dodatno voditi računa šta se izgovara i za šta se ko optužuje. Možda je krajnje vreme da zauzdamo propagandnu mašinu pre nego što ne pregazi nekoga.

Autor M. M. Ćurčić