Slučaj službenica PTT

Piše: Boško Jakšić, Politika

Daleko je dogurala bahatost u zemlji u kojoj se službenica pošte pod hitno premešta u provinciju samo zato što je svoj posao obavljala u skladu sa predviđenim procedurama.

Nov doprinos kolekciji osionog ponašanja dao je ministar finansija, isti onaj koji je onomad objašnjavao da penzije treba smanjiti više nego plate, jer penzioneri ne troše na odeću.
Elem, ministar Dušan Vujović je u svojstvu građanina Dušana Vujovića zaboravio ono što je živeći u SAD morao da nauči: da niko nije iznad zakona i da mora da polira svoje ponašanje. Umesto toga, sebi je dopustio izliv temperamenta kada mu je službenica u pošti na Dedinju tražila da pre novčane transakcije pokaže ličnu kartu.

„Da li znate ko sam ja?”, prosiktao je ministar kultnim iskazom nadmenosti koja se u Srbiji stiče samo na dve lokacije: bavljenjem politikom ili boravkom na savskim splavovima.
„Ne”, uzvratila je šalterska službenica beogradske Pošte broj 33. „Ne”, rekla je i upravnica koju je ministar odmah pozvao. Nisu ni sanjale koliko će ih koštati njihova neoprostiva neobaveštenost.

Poniženog integriteta, osakaćene sujete, sa otvorenim prelomom karaktera ministar mora da se odmah požalio direktoru „Pošte Srbije” Milanu Krkobabiću. Čemu uostalom služe koalicioni partneri koji su dali omertu da će jedan drugome uvek biti na usluzi. I u dobru i u zlu.
Iako demantuje da je zvao Krkobabića, kako bi onda ovaj – Krkobabić – mogao da mu brzinom svetlosti pruži satisfakciju: službenice PTT koje su sebi dopustile ničim objašnjiv luksuz da ne prepoznaju ministra odmah su prebačene na rad u poštu u Mladenovcu.

Vujović mora da je sebi u bradu promrmljao: tako im i treba kada po televiziji gledaju rijalitije, a ne ozbiljne emisije u kojima narodu objašnjavam kako u pregovorima sa MMF-om činim nadljudske napore da mu – narodu – bude bolje.

Još mora da je pomislio da su dve službenice dobro prošle: mogao je da se pozove na svoj omiljeni koncept racionalizacije – što je eufemizam za otpuštanja – kako narod više ne bi plaćao birokrate koji ništa ne rade, obećavajući da će onima koji budu otpušteni biti mnogo bolje.

Mogao je da pozove ruskog ambasadora, koji bi mu sa zadovoljstvom ispunio želju da dve političke analfabete budu poslate za Magadansku oblast, na dalekom istoku Rusije. No, ne bi on, kao demokrata u duši, ipak išao tako daleko. Nije Zoro osvetnik.

Kada su „Blic“ i televizija „N-1” preuzeli „slučaj”, direktor Krkobabić dobio je priliku da tipično iskaže svu svoju lojalnost vlasti. „Ko ne može da prepozna ministra Vujovića?”, izjavio je u čudu kao da je reč o Baraku Obami, Vladimiru Putinu, ili barem Novaku Đokoviću.
Pošto je zaboravio na onu da „nije strašno što se neko kocka, već hoće da se vadi”, direktor je zapenušao da objasni da premeštaj službenica nema ama baš nikakve veze sa ignorantskim neznanjem čija je žrtva bio ministar Vujović.

„Proces rada u ’Pošti Srbije’ je takav da zahteva da se određeni ljudi u određenim vremenskim periodima u zavisnosti od obima posla rotiraju i menjaju svoja radna mesta u okviru postojećih radnih jedinica. To je radna jedinica Savski venac, tako da nema ništa neobičnog u tome. To je jedna redovna procedura”, reče direktor Krkobabić i ostade živ.

„Određeni ljudi u određenim vremenskim periodima.” Retko trapavo objašnjenje u stilu „više pažnje raznim pitanjima”. Zar će neko zaista poverovati da od svih 15.000 zaposlenih u pošti baš dve PTT službenice promptno, bez prethodne najave kakva bi bila uobičajena, dospeju na listu za transfer?

Ko će me razuveriti da – umesto da budu pohvaljene što poštuju proceduru – nisu prekomandovane po kazni, po prijavi ministra čiji se televizični ego srušio pred šalterom dedinjske pošte? Direktorovo objašnjenje je uvreda inteligencije.

Možda je i tačno ono što tvrdi ministar, iznerviran polučasovnim stajanjem u redu: da je šalterska službenica „odugovlačila sa poslom”. Pa šta? Zar svi mi smrtnici nismo toliko puta dreždali u redu?

Ili ministar možda očekuje da se po poštama Srbije uspostavi VIP staza, na čijim će šalterima raditi samo službenici koji su prethodno položili testove. Samo onaj ko na pitanje „Ko je čovek na slici?” odgovori „Vujović” dobiće posao.

Radnice pošte, kako tvrdi Krkobabić, nisu uložile žalbu na premeštaj. Kako bi se žalile prestravljene silom države, koja se na njih obrušila u ministrovom obličju?

Na redu bi trebalo da budu sindikati, nominalni zaštitnici prava zaposlenih. Neka zaštite dve službenice od Vujovićeve reakcije, koja se sasvim uklapa u film „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT”, kultno ostvarenje Dušana Makavejeva, koji opisuje društvo koje je samo naizgled zdravo.

Da li se to kinematografski „crni talas“ iz 1967. vratio u srpsku birokratsku stvarnost 2015?
Ministar koji ponizno prećuti oštru opasku premijera, ali svoju veličinu i strogoću trenira u pošti, mahom ćuti. Tipičan biciklista: na gore se savija, na dole pritiska.

U normalnoj zemlji ministar Vujović bi imao dve opcije. Prva je da, pošto se na ovaj način načinio „prepoznatljivim”, podnese ostavku. Druga je da se javno izvini službenicama PTT, koje su samo poštovale pravila koja važe za sve građane Srbije. Vujović bi trebalo da insistira da se obe vrate na radno mesto istom brzinom kojom su proterane. Bio bi to čin prihvatanja odgovornosti.

U suprotnom, ukoliko sve ostane ovako kako je sada, ministar Vujović je sebe ozbiljno diskvalifikovao. Kako da verujem čoveku koji kaže da u pregovorima sa MMF-om stalno ima na umu dobrobit osiromašenog naroda, dok prikriva poskupljenje struje da ne bi narod „psihološki opterećivao”? Kako da mu verujem ukoliko prihvati da zbog njegove osionosti dve žene budu drakonski kažnjene?