30 godina žive u maloj sobici, bez vode i kupatila (VIDEO)

Koliko može da bude teška izbeglička sudbina svedoči i priča tročlane porodice Bogunović koja je izbegla 1995.godine iz Benkovca u Hrvatskoj a put ih je doveo u Mrčajevce. Tu su dobili sobu od dvadesetak kvadrata  u prostorijama Mesne zajednice gde i danas žive. Bez osnovnih uslova za život stigla je i bolest pa danas preživljavaju od socijalne pomoći i jednog obroka dnevno iz Narodne kuhinje.

„Borimo se ceo život. Nas troje je došlo iz Hrvatske. Izgubila sam muža, umro mi je. Ostale smo nas dve sirotice. Ona se bori jadna sa mnom. Borila se prvo s njim. Nije mogla nikuda godinu dana kada je pao u krevet. S njim se borima, sad se bori sa mnom. Trči jadna, moli, kumi, svak zatvara vrata pred njom. Svak“, počinje priču Manda Bogunović.

Izbegli su Bogunovići još 1995. iz Benkovca u Hrvatskoj. Izabrali su Mrčajevce i Čačak za svoj novi dom. Oni koji su trebali da im pomognu to nisu učinili pa 30 godina  žive u prostoriji  mesne zajednice.  

„Ovde smo 30 godina. Jel to žalosno? Niko nas ne vidi. Dole u ima WC ali nam ne daju da ga koristimo. Savko ima ključ, samo nama ne daju. Moramo ići vani u  WC. Dušo moja draga to ti je tako“, kaže Manda.

Pre pet godina od medjunarodnih donatora dobili su kuću u centru Mrčajevaca, ali u nju nikada nisu prešli jer je neuslovna za život. Kažu da su prevareni, a novca za sanaciju nemaju.

„Nismo se uselili jer je sve propalo – i podovi i zidovi, vrata, prozori. Vidite sve sami. Prevareni smo od strane tog čoveka i od jedne žene koja je to uslikala i rekla nam da je sve to dobro, da možemo da se uselimo. Međutim, nemoguće je bilo da se ovde preselimo pa smo ostali u ovoj sobici. Mi nemamo novca da ovo sredimo, živimo od male socijalne pomoći – 16.000 dinara i od jednog obroka koji dobijamo od kuhinje Crvenog krsta. Nemamo odakle. Molim sve dobre ljude ako mogu da nam pomognu p abilo koliko“, kaže Jasna Bogunović.

Manda ima skoro 90 godina. Dobro pamti i II svetski rat, a ceo život joj kaže je bol i patnja. Danas je ostala bez oka, ima otvorene rane ali ne misli o sebi.

„Ako bi se našala neka dobra duša da nas odavde isele. Ovde mi je muž umro, možda ću i ja. Ali da bude sreće da izvedem ovo dete, da vidim ovo moje dete da se smestilo pa d aodem u crnu zemlju da znam da sam se smestila…Teško je srcu boga mi“, kroz suze kaže Manda.

Samo ova četiri zida znaju svu muku Bogunovića poslednjih 30 godina, svaku izdaju, nepravdu, suzu, nadanja….Red je da i oni odmore od toliko boli.