Jad i beda države
Tako je to u jednoj državi na Balkanu, gde vlast ulaže milijarde evra u belosvetsku izložbu, gde se u gradovima u kojima postoje nižerazredni fudbalski klubovi podižu velelepni fudbalski stadioni, tako je to i u gradu u kome gradonačelnik troši milione evra za behatoniranje i stotine hiljada evra za roštilj i kojekakvo ojkanje na gradskom trgu, a ni država ni grad nemaju novac za zbrinjavanje najtežih bolesnika.
Tako je to u gradu i državi u kojima građani, ipak, glasaju za takvu vlast, valjda sve dok muka ne zakuca na njihova vrata.
Naš čitalac i sugrađanin Neboojša poslao nam je mejl sa pričom o njegovom tastu, što je zapravo priča o brojnim građanima Čačka i Srbije koji imaju istu sudbinu.
Pozdrav,
Pre nekoliko meseci sam napisao tekst, koji ste objavili, o manipulacijama RFZO, tj. o masovnim slučajevia ukidanja tudje nege i pomoći najtežim bolesnicima. Naime, mimo pravilnika i zdravstvenog stanja pacijenta, prodani, ili potplaćeni doktori iz Beograda, uz vrlo drsko i nekulturno ponašanje, odbijali su da produže pomoć, uz rešenja u kojima nisu prikazivali realno stanje najtežih invalida.
Da ne dužim, u pitanju je 80-to godišnji čovek, moj tast, skoro nepokretan, dementan, sa kateterom koji će nositi do kraja života, sa preživljena dva moždana udara i sa metastazama na nekoliko mesta.
Pošto je odbijen za tudju negu, žalili smo se. Posle tri meseca, žalba je odbijena. Kao i mnogima u ovoj nazovi državi. Obratili smo se advokatu koji nije mogao da veruje šta se dešava i dokle ide državni kriminal. Znači, za stadione, raspale sportske klubove i razna druga bahaćenja, ima novca, a za ljude na samrti nema!?
Jasno je da država na ovaj način i tamo gde bi najmanje smela želi da zaradi. I jasno je da je ovo odluka jednog čoveka. Šta reći o njima što već ne znamo!?
U prilogu Vam šaljem sliku moga tasta, bez lica, u trenutku kada se bori za život, posle jedne od brojnih intervencija Hitne pomoći, a čekajući da, možda poslednji put, ode u bolnicu…
Samo ću reći, direktorka RFZO Milica Dačić, nema dalje