Zbog ove pesme u Jugoslaviji se ubilo toliko ljudi da ju je Tito zabranio!

Pesma „Pluća su mi bolna“, koju je napisao Dragiša Nedović, nastala je 1950. godine, a ova balada inspirirana je borbom autora s tada najčešće smrtonosnom tuberkulozom. Nedović je u vreme nastanka pesme bio u izuzetno teškom zdravstvenom stanju, što se oseća u svakoj reči pesme, koja počinje stihovima: „Pluća su mi bolna, zdravlja više nemam, jer su sasvim blizu moji zadnji dani…“

Ona je brzo stekla popularnost, ali ona je imala i svoju mračnu stranu. Nakon objavljivanja ploče zabeležen je veliki porast broja samoubistava među obolelima od tuberkuloze. Taj trend privukao je pažnju vlasti, pa i samog Josipa Broza Tita i Centralni komitet Saveza komunista, koji su odlučili da zabrane prodaju ploča i javno izvođenje pesme, uz objašnjenje da ona podstiče na samoubistvo – prenosi Krstarica.com.

Svakako sigurno nije bilo bez uticaja – verovatno i presudnog – to što je velika Titova ljubav, Davorjanka Paunović, umrla od tuberkuloze nakon Drugog svetskog rata. Toliko ju je voleo da je sahranjena uz Beli dvor na Dedinju.
Zabrana pesme trajala je desetak godina, sve dok pesma nije neočekivano ponovno izvedena na jednoj proslavi. Kako, zašto? Jovanka Broz, Titova supruga, naručila je pesmu, a legendarna pevačica Nada Mamula ju je otpevala za nju. Time je došao kraj zabrani i povratak pesme u javnost.

„Pluća su mi bolna“ prvi je otpevao Zaim Imamović. Osim verzije Nade Mamule, poznata je i ova snažna interpretacija Bore Spužića – Kvake.

„Joj majko mila, mislim da je i Bog zaplakao kad je čuo ovu pesmu (…) Hvala Jovanki Broz što oživi ovu pesmu. (…) Molim sve koji ovo budu slušali da se ne igraju glavom. Nema povlačenja, nema predaje! (…)“ To su samo neki od komentara ispod pesme na YouTubeu.

Kompozitor ove potresne pesme, Dragiša Nedović, rođen je 1916. godine, a već sa 20 godina je napisao legendarnu pesmu “U lijepom starom gradu Višegradu”, a potom su usledile i pesme „Stani stani Ibar vodo“, „Obraše se vinogradi dole kraj Topole“, „Lepe li su nano Gružanke devojke“, „Na Moravi vodenica stara“, „Jesen prođe ja se ne oženih“, „Ajd’ d’ idemo Rado“, „Siromah sam druže“, „Harmoniko moja“, „Jutros mi je ruža procvetala“, „Iz Bosne se jedna pesma čuje“, „Bosanske me pjesme zaniješe“, „Prođoh Bosnom kroz gradove“, „O lipa ti neznanko“, „O brodiću beli“, „Mare mare, srićo moja“ (Kad si bila Mala Mare)…

Nedović je kobne 1941.  s ostalim Kragujevčanima izveden na streljanje. To masovno streljanje jedan je od najokrutnijih nacističkih zločina u Evropi tokom Drugog svetskog rata. Tom prilikom u Kragujevcu je pobijeno više hiljada ljudi, od čega i nekoliko stotina učenika srednjih škola, ali i dece mlađih od 15 godina.

Nedovića su u poslednjem trenutku, kao već poznatog tekstopisca, odvojili na stranu i deportovali u Nemačku, gde je proveo četiri godine u logoru u Dormagenu.

Nakon završetka Drugog svetskog rata vraća se u Kragujevac, a početkom 1950. saznaje da ima tuberkolozu. Iako se od nje ipak izlečio, 1959. su počeli njegovi problemi sa srcem. Preminuo je od infarkta 1966. godine.