Litijumska bajka

Piše: Nenad Kovačević

Mislili smo, možda ne svi, da je stavljena tačka na rudarenje litijuma u dolini Jadra. Ali, ispostavilo se da smo prevareni. Opet. Džaba protesti i blokade, jer srpska vlast zna bolje od nas šta je za nas najbolje. To znaju i diplomate u Beogradu, koji otvoreno promovišu litijumski geopolitički projekat u Srbiji. Rudariće se, itekako. Koga briga za građanski aktivizam, glas naroda, poljoprivredna polja, čist vazduh i vodotokove! 

Pre dve godine, tadašnja srpska premijerka Ana Brnabić ubeđivala nas je u to da je vlast, nakon masovnih protesta i blokada saobraćajnica, odustala od tog projekta. Nakon izbora je promenila i funkciju i mišljenje. I ona i njen šef, koga su zamalo prevarile „najmanje dve zapadne službe želeći da spreče ubrzani napredak i razvoj Srbije“, pa je zamalo odustao od rudarenja, sada nas ubeđuju u to da je uništenje dela Srbije samo naša mala žrtva za veliku korist cele države.

Taj litijumski duet, u pratnji kompletnog državnog hora, koji mi plaćamo, peva onako kako Rio Tinto svira. Krešendom nadjačava vapaje stanovnika Jadra i ostatka Srbije. Kobajagi poziva na dijalog, a sve vreme odbacuje i najmanju sumnju u poželjnost tog projekta. Stručnjake deli na njihove i naše. Njihove preporučuje njihovim medijima, a one koji nude drugačiju argumentaciju – popisuje, stigmatizuje, naziva ih kvazistručnjacima koji ne zavređuju pažnju javnosti.

Nenad Kovačević Foto: Miloš Cvetković

Ko se priseti „dijaloga“ o Kosovu i Metohiji, ustavnim promenama o pravosuđu ili izbornim uslovima, prepoznaće tu dijalošku tradiciju i u novom litijumskom dijalogu koji je već postao predsednikov monolog koji su napamet naučili i njegovi saradnici. Omalovažavaju se i hapse ekološki aktivisti. Ponižavaju se politički oponenti i svako ko se usudi da ne veruje ili čak da posumnja u srećan kraj litijumske bajke. Ko je protiv litijuma, taj je protiv Srbije.

Ceo državni aparat je mobilisan da nam objašnjava kako je taj projekat srpski nacionalni i ekonomski interes. Čak su u kampanju upregnuli i pojedine verske dostojanstvenike zbog, valjda, prizivanja intenzivnijeg verovanja u to da će doći dan kada ćemo živeti kao u bubregu od litijuma. Zavideće nam i Norvežani i Nemci.

Zbog toga je naša vlada, u ime višeg cilja i u ime svih nas, prekoračila svoja ovlašćenja, kada je ukinula projekat Jadar, i time pomogla Ustavnom sudu da očekivano i sa lakoćom, u ime Ustava i zakona, sa zakašnjenjem od dve godine i zamalo u tajnosti ovog jula, odluči u korist Rio Tinta, koji je taj proces pokrenuo.

S druge strane, već dve godine, Narodna skupština Srbije ne izjašnjava se o Narodnoj inicijativi za zabranu otvaranja rudnika litijuma. Kobajagi, nestali su potpisi građana koji su je podržali. U istoj toj državi, „krcatoj“ ustavnosti i zakonitosti, već dve godine nema odluke o ustavnoj žalbi, zbog neodlučivanja Narodne skupštine o inicijativi sopstvenog naroda.

Možda je moguće razumeti to da su multinacionalni kopači osmislili takav scenario o „lobiranju“ za sopstveni projekat. Ali, kako je moguće da ga naši, državni funkcioneri bezrezervno prihvataju i agresivno promovišu? Otuda sumnje da su motivisani nekim drugim, šuškavijim vrednostima, a ne argumentima da ćemo rudarenjem litijuma živeti kao u bajci.

Tekst preuzet iz Novog magazina

https://novimagazin.rs/stav/329077-nenad-kovacevic-litijumska-bajka

__________________________________________________