Анализа ПИСА тестирања: Боље би било да ништа нисмо радили

У јуну ове године, Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања је објавио извештај о резултатима тзв. ПИСА тестирања које је обављено у нашој земљи 2022. године. Иначе, прво ПИСА тестирање наших ученика било је 2003. године, а ово је шесто тестирање. Извештај је веома добар, детаљан и даје доста значајних података за све актере нашег просветног система, као и за оне који доносе одлуке везано за стратегију развоја образовања и васпитања у Србији. Посебно је занимљиво да се овакав извештај прави сваки пут после тестирања и да је нпр. он после првог тестирања (2003. године) урађен, представљен јавности и достављен школама које су учествовале у тестирању, у децембру 2004. године да би, између осталог, свака школа имала увид у своје резултате. После тога школе више нису добијале своје резултате пуних 20 година, све до јуна ове године. То је сада прилика да детаљно анализирамо извештај и са становишта система као целине, а и из перспективе самих школа и њихових резултата.

Наиме, један од циљева овог извештаја јесте да “подстакне конструктивну дебату о унапређењу образовних политика” (извештај за Републику Србију, стр. 11), па у том смислу занимљиво је упоредити резултате Србије, тј. наших школа из 2003. и 2022. да бисмо видели шта смо урадили за ових 20 година непрекидних “реформи”, “промена” и “унапређења квалитета образовања и васпитања у Србији”.

Далеке 2003. године тестирани су ученици из 41 земље, а наш тим је чинио репрезентативни узорак од 4400 ученика из 151 средње школе. На тестирању 2022. учествовали су ученици из 81 земље, а наш тим је имао 6413 ученика из 183 средње школе у Србији. Занимљиво је упоредити резултате из 2003. и ове 2022. у 3 главне испитиване области: математика, читање и природне науке.

Србија је 2003. из математике имала просек од 437 поена, а 2022. има 440 поена, а из читања 436 пре 20 година, а сада 440. Што се тиче науке, пре 20 година имали смо 436, а сада 447 поена. Иначе, просек земаља које су учествовале у тестирању 2003. је био 500 поена, а сада је 472 за математику, 475 за читање и 485 за науку. На страни 18 нашег извештаја се каже да су “резултати ученика у Србији релативно стабилни у последњих 10 година”, а у ствари можемо рећи да Србија 20 година стоји у месту. То што имамо из математике и читања повећање за 4, а из наука за 11 поена, значи да то није значајно повећање и да су та постигнућа практично иста. Зашто наш просветни систем, упркос свему стоји у месту, тражи озбиљну анализу и сигурно је да има више узрока таквог стања. Највероватније, да је све што је у претходних 20 година рађено, пре свега у основним школама, али и у средњим стручним је било потпуно погрешно. Генерално треба преиспитати увођење тзв. “стандардизације” у основне и средње школе у Србији, које је само наметнуло наставницима додатне административне обавезе, а види се да није допринело квалитету наставе. Данас смо сведоци да се синдикати и наставници боре за смањење администрације и баве се периферним стварима, тј. тиме да ли нека бирократска обавеза може бити у штампаном или електронском облику и слично, али се не помиње укидање главног узрока тог административно – бирократског окова у нашим школама, а то је тзв. “стандардизација” и “мерење квалитета рада школа”, које је главна “новина” ЗОСОВ-а из 2009. године. Такође, промена од оријентације на знање, коју смо имали ка тзв. “оријентацији на исходе” која се форсира већ десетак година је такође потпуно погрешна и она је игра образовне бирократије са школама и наставницима која нас држи у месту и јасно је да не даје никакве резултате. Образовна бирократија ће рећи да су “стандардизација и мерење квалитета рада школа” и све што уз то иде (спољашње вредновање, самоевалуације, појачана тестирања ученика) као и оријентација на исходе, а не на знање, одлични, али да наши наставници то не знају да примене. Међутим, истина је потпуно другачија, наставници су најбољи део нашег система, а иначе земље које имају најбоље резултате на ПИСА тестирању немају стандардизацију и оријентацију на исходе. Истини за вољу и неку утеху, док су резултати Србије “стабилни” примећујемо да је просек тестираних земаља ове 2022. мањи од просека из 2003. за 15 до 28 поена, што се сматра приметном разликом и тиме треба да се баве организатори ПИСА тестирања на светском нивоу.

Такође један од узрока нашег тапкања у месту може бити то што су претходних година из средњих стручних школа протерани тзв. општеобразовни предмети, опет уз изговор да они нису потребни у тим школама и да ће без њих систем бити квалитетнији. Без обзира што ПИСА тестирање проверава практична знања која су ученици понели из основних школа, ипак је већина тестираних ученика при крају првог или другог разреда средње школе. Наш тим чини приближно око 23% гимназијалаца, а остало су ученици из средњих стручних школа и то одражава структуру наших средњих школа. Самим тим добар део ученика који су били део нашег тима је сигурно био ослабљен и због овог фактора.

Нећу посебно анализирати улагања у тзв. “људски капитал”, тј. наставнике за ових 20 година и шта се десило и дешава са том професијом, јер је то опште познато и мислим да је њихов ентузијазам један од узрока зашто су резултати “стабилни” упркос страховитом оптерећењу ученика основних и средњих школа и све већој њиховој демотивисаности за учење и стицање знања и вештина. Тај део нашег образовно – васпитног система треба посебно и детаљно анализирати.

Посебну пажњу у анализи ПИСА истраживања заслужују гимназије. Наиме, наше гимназије су 2003. из математике имале 501 поен у просеку, а сада имају 513, из читања пре 20 година имале су 470, а сада имају 513, а из наука имале су 494, а сада имају 519 поена. Оно што се на први поглед примећује је напредак из математике за 12 поена (приметна разлика), из читања напредак је 46 поена (ово је значајна разлика) и из наука напредак од 25 поена (што је такође приметна разлика). Далеке 2003. наше гимназије су биле у односу на ОЕЦД просек са математиком на просеку, са читањем су биле -30, а са науком -6. Данас, тј. после ПИСА тестирања 2022. наше гимназије су из математике +41, из читања +37, а из наука +34 у односу на садашњи ОЕЦД просек, што се сматра значајном разликом и јасно је да су наше гимназије највише напредовале и показало се, што се могло и очекивати као најбољи део нашег тима. Зашто су наше гимназије показале велики напредак у односу на своје резултате из 2003. и у односу на садашњи ОЕЦД просек је питање које заслужује посебну пажњу. Оно што се на први поглед може уочити јесте да су наше гимназије за ових 20 година најмање мењане и “реформисане” и то се показало добро. Некад је боље не радити ништа, него радити погрешно, само да би се нешто радило. Додуше, “реформа гимназија”, са увођењем два нова изборна предмета и тзв. “пројектна настава” се примењују од 2019. године и изгледа да то није имало негативан ефекат на ПИСА-и 2022. С обзиром на оптерећење ученика гимназије (сваки дан у просеку 6,6 часова обавезних и изборних предмета) и знатно смањен фонд часова из појединих предмета, и све јасније знаке њихове демотивације за учење питање је шта ће бити на следећим ПИСА тестирањима, ако се не реши статус тих нових предмета. Сама идеја пројектне наставе, тј. потреба да ученици стичу знања на различите начине је добра, али је начин како је то урађено потпуно погрешан и доводи до тога да сама та идеја производи контра ефекте по квалитет гимназијског образовања.

На самом крају ове анализе, пошто се у извештају каже да нам учествовање у оваквим међународним тестирањима “…отвара могућност да учимо на примерима земаља које су успеле да остваре добре резултате…” (стр. 10), можда би требало да укажемо да и у нашем систему има школа које имају врхунске резултате на овом тестирању, који су далеко изнад просека наше земље и просека ОЕЦД-а. Можда треба, пре него што се обратимо другим земљама да се запитамо зашто неке школе у Србији, упркос свему имају одличне резултате на овом тестирању.

У том смислу уочавамо да су ученици Гимназије у Чачку (и основних школа из којих су дошли у нашу школу) 2003. из математике имали 537, а сада 542 поена, из читања пре 20 година 502, а сада 558, а из наука 2003. 546, а сада, после 20 година 556 поена. Гимназија у Чачку је 2003. у односу на просек Србије из математике била +100, а сада је +102 (све преко 60 поена је веома значајна разлика), у односу на читање, те 2003. били смо +36, а сада смо +118, а што се тиче наука, пре 20 година били смо +110, а сада смо +109. У односу на просек српских гимназија, које су иначе доста напредовале за ових 20 година, из математике смо 2003. били +36, а сада смо +29, из читања смо били +32, а сада смо +45, а из наука смо били +52, а сада смо +37. Није сасвим методолошки оправдано упоређење, али резултати ученика Гимназије у Чачку су у све три области у рангу најбоље пласираних земаља на овом тестирању, а учествовала је 81 земља, тј. исто толико образовно – васпитних система. Ако треба тражити разлоге зашто је нека школа боља од осталих, у ситуацији када сви радимо по истим програмима, у сличним материјално – техничким условима и када сви у гимназијама углавном добијамо најбоље ученике из наших основних школа, једини одговор је да је разлика у наставницима и организацији рада школа, а то је људски капитал као оно највредније што имамо.

Можда треба да размислимо да ревидирамо Стратегију развоја образовања и васпитања у Србији до 2030. године (Службени гласник Р.С, бр. 63/21) и да позовемо наставнике, ученике и њихове родитеље да достигну сопствене циљеве, а не “исходе” које им неко други поставља. То би допринело да се осете као субјект, а не објект система и да коначно поставимо као циљ нацију која је духовно и материјално богата и знање као основ тога.

Морамо вратити наду да се то може постићи, веру да ми то сами можемо, чак и са оваквим улагањима у образовање, јер ће нас водити љубав према знању и својој домовини. То је патриотизам који нам је данас потребан више него икад, а не пресликавање “иновација” и модела које су други, најбољи образовно – васпитни системи, одавно напустили.

Јул, 2024. године                                               Иван Ружичић, професор филозофије

Директор Гимназије у Чачку