Kanadski Indijanci: Od starosedelaca do turističke atrakcije

Tokom leta, širom Kanade, održavaju se Indijanski Festivali na kojem publika može da vidi starosedeoce kako na plus 30°C izvode svoj tradicionalni ples u teškim kostimima od kože, krzna i perja.

Ulaznica za Festival košta samo 15 dolara, a publiku uglavnom čine belci penzioneri (sa hodalicama i štapovima) i Kanađani azijskog porekla; iako se mesecima, unapred, emituju brojne reklame za „Pow Wow Art Festival 2024.“ za koji organizatori tvrde da je to manifestacija ispunjena radošću i zajedništvom, da predstavlja kulturna okupljanja koja su važan deo autohtonog identiteta i tradicije za mnoge zajednice Prve nacije, i da baš tu možete kao gost ili kao učesnik da doživite domorodačku kulturu.

Od starosedelaca do turističke atrakcije – Foto Budislav Bulatović

Kada je počeo svečani program, na teren su prvo izašla dva vojnika, jedan je nosio zastavu Kanade, a drugi Amerike, a iza njih je išlo desetak Indijanaca, vojnih veterana koji su se borili u vijetnamskom ratu za interese Kanade i susedne Amerike. Posle njih, na teren je izašlo nekoliko stotina Indijanaca u tradicionalnim živopisnim odorama.

Svi do jednog nosili su velike brojeve koje su redari-Indijanci uredno upisivali u sveske jer, kako kažu, „najbolji izvođači će dobiti nagrade.“

Nažalost, posetiocima nisu podeljeni prospekti, brošure, a ni leci koji govore o životu Indijanaca i njihovom vekovnom stradanju, kao ni informacije o naporima države da im život učini „podnošljivim.“

„Pow Wow Art Festival 2024.“ – Foto Budislav Bulatović

Ali zato, kada su veterani Indijanci krenuli u počasni krug po osunčanom terenu, publiku je preko mikrofona (nevidljivi voditelj) pozvao da ustane i da im aplauzom oda počast; pritom je publika mogla da uoči da pojedini veterani teško hodaju, što zbog starosti, što zbog strašne vrućine tipične za letnje dane u Kanadi.

Pitanje koje vredi barem milion dolara, a na koje nismo mogli da dobijemo tačan odgovor glasilo bi: O čemu misle Indijanci dok plešu po vrelom julskom danu, a o čemu misli publika dok ih posmatra?

*Da li Indijanci razmišljaju o zemlji koju im je odavno oteo „Evropski beli čovek,“ kako oni vole da kažu, ili o tome kako su im razorili porodice? Naime, Katolička i Anglikanska crkva su od polovine 19. veka zajedno sa kanadskom državom krenule u proces „socijalizacije“ Indijanaca koji je trajao sve do 1996. Kanadski školski sistem je imao za cilj da „eliminiše učešće roditelja u intelektualnom, kulturnom i duhovnom razvoju dece starosedelaca“ – kako često saopštava Komisija za istinu i pomirenje.

Indijancima su prvo oteli zemlju – onda razorili porodice kroz školski sistem koji je imao za cilj da „eliminiše učešće roditelja u intelektualnom i kulturnom razvoju dece starosedelaca“; na kraju su uništili njihovu duhovnost i spiritualna verovanja.
Zvuči poznato?

U tom periodu, državne i crkvene institucije nasilno su otele iz indijanskih porodica više od 150.000 dece i zatvarali ih u škole-internate u kojima su mnoga bila fizički, seksualno i duhovno zlostavljana. Hiljade dece je umrlo, a mnogi roditelji nikada nisu saznali šta se dogodilo sa njima.

Mučni sistem „asimilacije“ stvorio je višegeneracijsku traumu koja je imala dubok i trajan uticaj na preživele, njihove potomke i celokupnu zajednicu. Pomenuta Komisija proglasila je Kanadu krivom za „kulturni genocid“ (2015.), a do danas Vlada nije uspela da smisleno popravi ili materijalno nadoknadi trajnu štetu, osim što maše narandžastim zastavama na kojima piše „Svako dete je važno.“

Mladi naraštaj – Foto Budislav Bulatović

Premijer Trudo je priznao „kulturni genocid“ nad Indijanskim narodom (2018.), ali se može postaviti (ironično) pitanje: Da li je postojao i „nekulturni genocid?“

Član Provincijskog Parlamenta, Sol Mamakua (Ontario), svojevremeno je na svom Tviter nalogu napisao: „Poglavica Vilijams Lejka javno je pričao o deci koja su bila silovana i mučena, o bebama koje su bacane u peći za spaljivanje…“

*Da li publika na festivalu razmišlja koliko još neotkrivenih grobova indijanske dece ima širom Kanade (?) ili jednostavno samo slušaju indijansku muziku sa razglasa, razmišljajući šta će da kupe od suvenira i koje će novo kulinarsko iskustvo steći na ovoj manifestaciji.

Kostimi od kože, krzna i perja – Foto Budislav Bulatović

Sagovornik iz publike, koji je želeo da ostane anoniman, rekao je da preko 20 godina ima svoju firmu, da odlazi u indijanske rezervate „da pruža oftamološke usluge… “, ali je prestao da ide u nekoliko rezervata na Severu jer je „mržnja prema belcima ogromna i tera strah u kosti.“

Sagovornici Indijanci koji su takođe insistirali na anonimnosti, žalili su se na nedostatak pijaće vode u pojedinim rezervatima, objašnjavajući kako vodu moraju prvo da prokuvaju da bi je potom pili.

– Nemamo pijaću vodu u Kanadi, u 21 veku! – uzvikivali su. Govorili su o lošim uslovima stanovanja, depresiji i problemima sa alkoholom i drogama.

Kada se festival završio, na izlazu, posetioci su mogli da obiđu brojne štandove na kojima su Indijanci prodavali razne rukotvorine, među njima i majice na kojima piše: „Borimo se protiv terorizma od 1492.“ sa starom fotografijom četiri visoka Indijanca sa puškama u rukama.

Tu su i majice sa parolom „Svi smo mi komšije“ sa prikazima riba, pčela i cveća (Indijanci smatraju da su ljudi, životinje i biljke komšije); i narandžaste majice na kojima je odštampana jasna poruka „U znak poštovanja prema onima koji su preživeli rezidencijalne škole!“

Tu je i štand Kanadske vojske (Canadian Armed Forces Jobs) koji je bogato opremljen propagandnim materijalom u kome se pozivaju Indijanci da stupe u vojsku, tj. da se priključe letnjoj obuci.

U materijalu piše: dok su u programu, svi prijavljeni dobijaju besplatan smeštaj, odeću i hranu – i navode da postoji 5 letnjih programa. Kada se obuka završi, postoji opcija da polaznici zadrže posao u kanadskim oružanim snagama. U Programu za Indijance piše: nauči nešto više u vezi vojske; stekni korisno iskustvo; zaradi; stekni mnogo novih prijatelja; i – svi troškovi su pokriveni.

Sve u svemu, duboki jaz između publike i izvođača bio je gotovo opipljiv, tako da od lepršavih poruka na brojnim reklamama „o manifestaciji ispunjenoj radošću i zajedništvom“ nije bilo ni traga ni glasa.

Izvor: RT Balkan / Marina Bulatović

Foto: Budislav Bulatović

______________________________________________