Da li je predsedničko ukazanje dobar ili loš predznak

Karavan lobiranja za Rio Tinto započeo je juče svoju turu, kada se predsednik Srbije Aleksandar Vučić obratio građanima Malog Zvornika. Nakon kraće kiše, ukazao se ljudima okupljenim ispred sale SO Mali Zvornik, gde je neko vreme izigravao vratara odlučujući ko sme da uđe.

Da se predsednik pita ušli bi svi, ali fizička ograničenja sale ne mogu da isprate njegove najbolje namere. Međutim, sreće je imao bračni par Petrović, jer su sasvim slučajno naišli na novinarku Informera, koja je uprkos preživljenom napadu kalorijskom bombom (tačnije- sendvičem) i ovog puta bila u centru zbivanja. Nakon što su pred kamerama pohvalili Vučića i opljunuli opoziciju, dobili su pravo da se obrate predsedniku u sali skupštine opštine.

Sam razgovor sa građanima u sali je bio neobično učtiv, iako je predsednik teško obuzdavao svoje cinične opaske. Bilo je čak i kritičkih glasova, kao što je onaj dr Sanje Sakan koja je pokušala da objasni štetnost rudarenja litijuma za životnu sredinu. Drugi nisu želeli da protraće ukazanje, pa su se umesto litijuma žalili na lične probleme. Na primer, pomenuti Petrovići su iskoristili priliku da reše neke probleme koje imaju sa katastrom– i problemi su rešeni.

Pomalo je tužno kada se vidi koliko je ljudi u 21. veku prinuđeno da protraći predsedničku posetu za rešavanje osnovnih egzistencijalnih problema, ali je utešno to što je predsednik obećao da će sedeti celu noć ako treba, ne bi li saslušao i pomogao svima. Zbog toga su mnogi prisutni bili ubeđeni da je ukazanje predsednika dobar predznak stvari koje leže pred nama.

Pošto predsednička ukazanja nisu retka, posebno tokom izborne kampanje, ljudi verovatno ne mogu da zapamte sva koja su se dogodila tokom dvanaestogodišnje vladavine. Međutim, treba se setiti one u Lapljem selu tokom jedine Vučićeve posete Kosovu početkom 2018. godine.

I tamo je u omanjoj sali Doma kulture ili Mesne zajednice Vučić sedeo šest sati sa ljudima, slušao njihove probleme, obećavao rešenja i uveravao da ih Srbija neće nikada ostaviti na cedilu. I tamo je obećao da će sedeti celu noć dok ih sve ne sasluša.

Možda su i oni tada pronašli utehu u predsedničkim obećanjima, kao što su je sada pronašli građani u Malom Zvorniku. Ali dobro znamo da je nakon svih obećanja 2018. godine, situacija za Srbe sa Kosova postajala sve gora (mada im ni do tada nije dobro išlo). Uprkos višesatnom slušanju građana i svim obećanjima, od 2018. pa do danas smo imali Vašingtonski i Ohridski sporazum, nestanak poslednjih oblika srpske državnosti na Kosovu i gubitak Zajednice srpskih opština.

Prepušteno je sudstvo, policija, pozivni broj. Poklekli smo i po pitanju registracionih tablica, ostali bez gradonačelnika u opštinama sa većinski srpskim stanovništvom. Istisnuta je srpska elektroprivreda kao i Poštanska štedionica. Ponovo se zvecka oružjem zbog potencijalnog otvaranja mosta u Mitrovici. Rečju, dogodilo se sve suprotno od onoga što je predsednik obećavao i najavljivao.

Zbog toga ostaje bojazan da će i ovog puta, uprkos početnom optimizmu, Vučićevo ukazanje najaviti tešku sudbinu stanovnika lozničkog kraja.

M. M. Ćurčić

___________________________________________